Putešestvija po Srbiji: Kada država postane pozornica, a vlast glavni junak

 Aleksandar Vučić već godinama obilazi Srbiju u svojevrsnom političkom maratonu: gradilišta, fabrike, bolnice, škole, putevi, razgovori sa građanima, sastanci sa lokalnim funkcionerima i neizbežne kamere. Na prvi pogled, slika je jednostavna — predsednik je svuda, prati radove, razgovara sa narodom i pokazuje šta je urađeno. Ali upravo tu počinje pitanje koje je mnogo važnije od televizijskog kadra: da li se država vodi ili se država neprekidno predstavlja?

Jer između stvarnog upravljanja zemljom i političkog spektakla postoji velika razlika.

Svaki novi obilazak prati gotovo isti obrazac. Kamera beleži predsednika kako obilazi objekat, raspituje se o rokovima, pita koliko košta projekat, kritikuje nekog lokalnog funkcionera, obećava ubrzanje radova i šalje poruku da se „radi“. Građani dobijaju sliku vlasti koja je neprekidno prisutna, aktivna i upućena u svaki detalj.

Ali ozbiljna država ne može počivati na tome da jedan čovek lično obilazi sve njene krajeve i proverava sve njene probleme.

Ako predsednik mora da kontroliše svaki asfalt, svaku fabriku i svaki objekat, šta onda rade institucije?

To je pitanje koje ostaje iza televizijskih prenosa.

Problem nije u tome što predsednik obilazi Srbiju. Problem nastaje kada obilazak postane zamena za odgovornost institucija, a politička fotografija važnija od javnog izveštaja o tome šta je obećano, šta je završeno, koliko je koštalo i ko će odgovarati ako nije urađeno.

Srbija nije televizijski studio.

Njoj nisu potrebni samo predsednički obilasci, nego jake institucije, transparentan javni novac, nezavisna kontrola i sistem u kojem rezultat ne zavisi od toga da li je predsednik stigao u neki grad.

Posebno je pitanje šta se događa sa problemima koji nisu pogodni za televizijske kadrove. Šta je sa lokalnim dugovima, odlaskom stanovništva, kvalitetom javnih službi, korupcijom, položajem građana koji nemaju pristup političkim strukturama i pitanjem zašto se mnoge odluke donose tek kada postanu deo političkog događaja?

Tu nema svečanog otvaranja.

Nema makaza.

Nema aplauza.

Nema političkog spota.

I upravo zato su to pitanja koja bi morala da budu u centru pažnje.

Vučićeva putešestvija po Srbiji zato mogu da se posmatraju i kao simptom mnogo šireg problema: prevelike personalizacije vlasti. Kada se politički sistem neprestano vrti oko jednog čoveka, uspeh postaje njegov lični rezultat, dok se problemi često prebacuju na niže nivoe vlasti.

Tako predsednik postaje istovremeno promoter, kontrolor, komentator, kritičar i glavni protagonista gotovo svakog važnijeg događaja.

A građanin ostaje gledalac.

Zato pitanje više nije gde je predsednik sledeće nedelje.

Pitanje je zašto bi država morala da zavisi od toga gde se predsednik nalazi.

Jer uređena država ne bi trebalo da funkcioniše po principu: „Predsednik je došao, pa će sada problem biti rešen.“

Uređena država funkcioniše tako da se problem rešava i kada predsednik nije tamo.

I možda je upravo to najvažnija lekcija svih tih putešestvija: što je više kamera koje prate jednog čoveka, to bi javnost morala glasnije da pita koliko su jake institucije koje ostaju iza njega.