ГЛАС РАЗУМА

 Stigle su me godine, treba se obezbediti za mirniju starost, a još ako mogu da uradim nešto značajno za nacionalnu kulturu, kako da odbijem tu ponudu, piše Teofil Pančić u kolumni "Kulturni gnevnik" nedeljnika "Vreme" osvrćući se na 2.000 ličnosti koje su podržale listu SNS-a i Vučića, u kojoj posebno apostrofira jednog književnika, ali i direktora NBS. Piše Teofil Pančić: Jedan unutrašnji monolog: Jesam, potpisao sam, pa šta? Potpisali su i toliki drugi, pa ih niko ne kinji. Ima tu i drugih pisaca osim mene. Dobro, među nama, sve su to likovi iz druge i treće lige, mada su mi drugari, pa neću to javno da kažem. I znam da nikoga nije briga šta su oni potpisali, jer nikoga nije briga ni šta su napisali. A za mene, eto, kažu da sam nešto u životu i napisao, pa da ne bi bilo u redu da ne pazim šta potpisujem, jer time devalviram ono što sam napisao. Tim dušebrižnicima mogu samo da kažem: ja u poslednje vreme nisam baš mnogo pazio ni šta ću napisati, pa što tek da pazi...

 Preuzeto sa Nova.rs Kad su počela prva okupljanja uplašenih, zabrinutih i ozlojeđenih dobih i pristojnih ljudi, užasnutih masovnim zločinima u školi “Vladislav Ribbnikar” i dan kasnije u Duboni i Malom Orašju kod Mladenovca, većina prisutnih je reagovala srcem. Nisu bili važni ni brojevi, ni formalni pozivi, pa ni zahtevi… Možda i zbog toga su inicijalni protesti “Srbija protiv nasilja” bili neka vrsta “srca na dlanu”. Posebno u ona dva dana kad su na istom mestu prvo prodefilovali oni koji pevaju “evo ti srce na dlanu, uzmi ga, nek bude tvoje, evo ti duša i telo, evo ti sve što je moje”, ako se neko još seća narodnjačkog hita Biljane Jevtić, da bi sutradan onima koji su se okupili na istom mestu, po isto tako velikoj kiši, mnogo bliža bila verzija Aleksandre Radović, koja kaže “dajem ti na dlan ovo moje srce sad, ti baci ga u prah i pepeo, tad pomisli na nas i zgazi ga za kraj, ionako sve si moje zgazio”. Minule subote opet kiša, ali od srca na dlanu nekako ostao samo – srednji p...

 Kada godinama papagajski ponavljate da su vaši najveći neprijatelji “Đilas, Šolak, Đilas, Šolak…”, pa tako u nedogled, nije neobično, kažu stručnjaci za karmu, da vam se na kraju u život umeša neka osoba na slovo Š, tačnije osoba na prva tri slova ŠOL, koja nije Šolak a nije ni Đilas. I onda ta osoba na prva tri slova ŠOL, koja nije Šolak a nije ni Đilas, zatraži od vas dve stvari koje od vas nikada nisu tražili ni Đilas, ni Šolak, ni Šolak, ni Đilas, vaši najveći neprijatelji. Zatraži od vas da priznate Kosovo i uvedete sankcije Rusiji. I vi na kraju izjavite da mnogo poštujete tog čoveka na prva ti slova ŠOL, koji nije Šolak, a nije ni Đilas. -Koja šlihtara na slovo Š, zahvaljuje se čoveku koji mu je rekao “zbogom” (nemački „aufiderzen“)? – rekla bi deca za tog čoveka, našeg predsednika, koji nije Šolak, a nije ni Đilas, već se zove Vučić, a preziva Aleksandar. Druga varijanta ove priče je ovakva: ako vodite politiku koja i nije neka politika, već politika kako da opstanemo n...