Ušao je u legendu: Publika ispratila uplakanog Natha u festivalu golova

 Bakljada, počasni krug, otisci stopala i ubedljiva pobeda Partizana nad Radnikom (5:0).

Mnogi navijači Partizana će zaboraviti još jednu razočaravajuću sezonu, slabo ko će se za pet ili deset godina sećati utakmice sa Radnikom, ali za Bibarsa Natha ona je bila posebna. Kada je pre tačno dve decenije prekomandovan iz omladinaca u prvi tim Hapoela iz Tel Aviva, nije mogao ni da pretpostavi da će mu završna stanica u karijeri biti Beograd. Kada je pre sedam leta stigao u Humsku, verovatno nije planirao da će se toliko dugo zadržati. I zato je ove subote, kada je poslednji put kročio na teren, trčao više od drugih, zapinjao kao u najboljim danima i doveo Parni valjak do pobede nad Surduličanima u poslednjem kolu plej-ofa Mozzart Bet Superlige – 5:0.

Bila je to pobeda koja nosi njegov potpis. Univerzum ponekad podesi zvezde simbolično, baš kao i sad, da gol slavljenika otvori put ka trijumfu. Znalo se i pre ovog kola da pobeda neće promeniti poziciju na tabeli, ali će je Izraelac pamtiti po još jednom osnovu. Otkako profesionalno igra fudbal, a tome ima dve decenije, nikoga nije češće pobedio nego Radnik. Ovo mu je bila 13. pobeda nad klubom sa juga Srbije. I svakom od prva tri pogotka je učestvovao, kako to priliči fudbaleru takvog kalibra.

Gol za inicijalnu prednost jeste postigao Natho, međutim, „krivac” je i Savo Rašković, jer je defanzivac gostiju očajnim povratnim pasom omogućio kapitenu Partizana da stigne do lopte pre Filipa Samurovića, obiđe čuvara mreže gostiju i lako ga matira za pojačane decibele u Humskoj. Drugi gol je na neki način bio poklon, a i u njemu je učestvovao Natho. Njegov centaršut iz kornera sačekao je Stefan Milić, pogodio stativu, lopta mu se odbila, a posle novog pokušaja crnogorskog štopera, Abubakar Sadik ju je prosledio u sopstvenu mrežu i autogolom nagovestio pobednika. Treći, početkom drugog poluvremena, je prvi kalendarski Nemanje Trifunovića, kome je loptu dodao Milan Vukotić, ali tek što ju je presingom „osvojio“ – Bibars Natho.

Ti detalji bili su najupečatljiviji Partizanovi tokom utakmice u kojoj je znatno izmenjena ekipa Srđana Blagojevića (bez Marka Miloševića, Dembe Seka, Ognjena Ugrešića) igrala bez nominalnog špica (Andrej Kostić i Sebastijan Polter počeli na klupi). Domaćin je morao da se osloni na isturenog Natha i pokušaj sa distance Milana Vukotića, koji je primorao Samurovića na akrobatsku intervenciju.

I onda, najsvečaniji trenutak utakmice. U 63. minutu, Bibars Natho je praćen dugotrajnim ovacijama napustio teren i prepustio mesto Sebastijanu Polteru. Svi na stadionu su shvatili da je to trenutak za večnost, pošto se od aktivnog igranja oprašta čovek koji toliko zna fudbala i koji je toliko poštovan u svlačionci da su svi saigrači dotrčali da ga zagrle.

Jecao je u tim trenucima Natho, primetno je bilo da je usitnio korak, jer ono što je radio 20 godina se završava. Jedva je došao do aut-linije, gde su ga čekali sinovi, supruga i majka. Taj emotivni trenutak, kako ih uplakan grli, ovekovečil je na desetina kamermana i fotoreportera.

Potom je Natho ostavio trag kopački, da bude izliven u betonu, kao nekad Saši Iliću. I krenuo u šetnju. Poslednju. Pozvao je pre neki dan navijača na poslednji ples i rekao da želi sve da ih pogleda. Obećano – ispunjeno. Od zapada, preko juga, do istoka.  Odjekivalo je:

„Natho kapiten“ i „Bibars Natho“.

A tokom tog počasnog kruga, iz grla nekoliko hiljada navijača se orilo:

„Dobro pamtim sve, sve što bilo je...“

Da ostane zapisano u večnosti kakav je fudbaler i kakav je čovek Bibars Natho.