„Nije otišao trener – otišao je glas vere, inata i Partizana: Arena je plakala za Duškom

 Vest da je otišao Duško Vujošević pogodila je pravo u srce svih koji su makar jednom osetili šta znači Partizan, šta znači borba, inat i vera kad je najteže. A taj oproštaj u  Areni, pre utakmice, nije bio samo minut tišine bio je trenutak kada je cela dvorana disala kao jedno, kada su se suze i ponos pomešali u nešto što rečima teško može da se objasni.

 Duško nije bio samo trener. Bio je simbol. Glas razuma kad je bilo najteže, ali i glas pobune kad je trebalo stati uz svoje. Bio je onaj koji ne spušta glavu, koji uči da se ne odustaje ni kada nemaš ni novca, ni podršku, ni snagu  osim one unutrašnje. Njegove reči nisu bile uvek lake, ali su bile istinite. Njegov pogled sa klupe nosio je težinu odgovornosti, ali i sigurnost da neko veruje, čak i kad svi drugi sumnjaju.

U Areni, u tom tihom trenutku, kao da su svi shvatili koliko je bio veliki. Ne samo kroz titule, ne samo kroz pobede, već kroz ljude koje je stvorio. Generacije igrača koje je učio ne samo košarci, već karakteru. Naučio ih je kako da budu ljudi, kako da nose dres kao čast, a ne kao obavezu.

Bila sam deo toga i pamtiću dok sam živa tu emociju, taj osećaj da svi imamo samo jednu misao.Duško živi u nama.

I zato taj oproštaj nije bio kraj. Bio je zavet. Da se ne zaboravi. Da se pamti kako se bori, kako se voli klub, kako se ostaje svoj i kad je najteže. Bio je to trenutak kada je Arena postala hram uspomena, gde je svaka stolica znala neku njegovu utakmicu, neki njegov pogled, neku pobedu iz inata.

Otišao je čovek, ali je ostala energija koja se ne gasi. Ostala je priča koja će se prepričavati. Ostao je trag koji ne može da izbledi.

Neki ljudi ne odlaze – oni ostaju u načinu na koji gledamo život. Duško Vujošević je bio upravo takav.