Planine Srbije: Tupižnica

 Pored Rtnja i Stare planine, čija gravitacija privlači ne samo planinare već i one koji o prirodi ne znaju skoro ništa, mnoge planine u istočnoj Srbiji ostaju u drugom planu, skrajnute i zapostavljene. Jedno od takvih mesta je i Tupižnica, ostrvska planina tačno između ova dva gorostasa.

Iako je iskusnijim ljubiteljima prirode dobro poznata, stiče se utisak da joj manje posvećeni namernici ne pridaju pažnju koju zavređuje. A lepe planinarske staze, raznovrsni tereni i izuzetni vidikovci Tupižnice imaju praktično sve što je potrebno za jedan ispunjen planinarski izlet...

Smeštena na pola puta između Boljevca i Knjaževca, za razliku od mnogih manjih planina istočne Srbije koje se neprimetno spajaju i utapaju jedna u drugu, Tupižnica je jasno definisana i istaknuta u odnosu na okolinu, i izdaleka prepoznatljiva po upečatljivom visokom grebenu od belog krečnjaka.

Zanimljivost vezana za Tupižnicu je i to što ona nema jedan već dva najviša vrha, iste visine (1160 m.n.v.) a na potpuno drugim krajevima grebena, od kojih svaki ima svoj pristup sa svoje strane a među njima ne postoji uređena staza, pa se tako dva dela grebena mogu posmatrati skoro kao dve zasebne planine.

Ipak, to što su dva vrha Tupižnice jednake visine ne znači i da su jednako atraktivni, niti jednako posećeni - južniji Ledenički vrh, na samoj ivici stenovitog grebena, privlači nesrazmerno mnogo više planinara od severnijeg Glogovačkog vrha koji je okružen gustom šumom, toliko da mnogi ni ne znaju da taj drugi vrh uopšte postoji. A istini za volju, da bi se Tupižnica doživela na pravi način sasvim je dovoljno popeti se samo na njen južni vrh.

Staze za uspon na Ledenički vrh polaze iz sela Bučje, slikovitog ali prilično opustelog sela koje deli sudbinu mnogih naselja u pasivnim krajevima istočne Srbije - između dva svetska rata priznato kao varošica, danas je dom za jedva dvestotinak duša, i taj broj je iz godine u godinu sve manji...

Staze su lepo obeležene i markirane, tako da je nemoguće zalutati i bez pomagala za navigaciju, što je u današnje vreme sve više retkost.

Na kraju asfalta iznad seoske crkve posvećene Svetom Iliji, putokaz usmerava levo na zemljani put, i odatle nadalje do vrha nema nikakve filozofije. Na suprotnu stranu, put vodi ka nekakvom starom gradu i crkvi Trnovici, koji ostaju kao poziv za novu avanturu nekom drugom prilikom...

Kao tipičnu krašku planinu, Tupižnicu odlikuju i mnogi odgovarajući oblici reljefa. Među njima su i mnogobrojne pećine i jame, od kojih je najpoznatija Ledenica, u blizini vrha koji je po njoj i dobio ime.

Mada je većina karata i propagandnog materijala navodi kao pećinu, Ledenica je zapravo jama, i to za prosečnog izletnika potpuno nebezbedna i nepristupačna. Pre nekoliko godina proglašena je za spomenik prirode, ali se u to ime niko nije potrudio ne samo da je obezbedi na bilo koji način već ni da objavi iole detaljnije podatke o njoj, niti u literaturi niti na licu mesta, pa se tako ne zna čak ni njena dubina, koja se sa ulaza ne može ni sagledati. Jedino što se pouzdano zna je da se u jami led zadržava skoro preko cele godine, odakle potiče i njeno ime.

Metalna ograda kojom je čisto forme radi jami zabranjen pristup bukvalno ne služi ničemu, a za to što ovde još uvek niko nije nastradao zaslužna je više ta skrajnutost i slaba popularnost Tupižnice nego odgovorno gazdovanje nadležnih...

Na sreću, stiče se utisak da Ledenicu planinari uglavnom ignorišu, da li zbog toga što ne znaju ni da ona postoji (jer do nje ne postoje putokazi a nije ni ucrtana u svaku kartu) ili baš zato što znaju da čak ni tako kratko odvajanje sa glavne staze nije stvarno vredno probijanja kroz trnje i šiblje...

Južni vrh Tupižnice sasvim je dovoljna nagrada za sve (slatke) muke uspona.

Simpatična betonska pečurka, nažalost već dobrano načeta zubom vremena, označava jednu od dve najviše tačke planine, na 1160 metara nadmorske visine.

Oko imena ovog vrha postoje mnoga sporenja: uglavnom usvojeno ime Ledenički vrh nije i jedino, pa se tako mogu čuti i varijante Bučanski kamen (po selu Bučju) ali i Lasovački vrh (po selu Lasovu), što neodoljivo podseća na rat staroplaninskih sela oko imena spomenika prirode poznatog i kao Rosomački lonci i kao Slavinjsko grlo...

Zanimljivo je i da je na starim vojnim kartama ovaj vrh označen samo visinom, dok je za Glogovački vrh uredno upisano i ime, zbog čega neki planinari pogrešno nazivaju južni vrh imenom severnog... A na sve to, postoje i neki koji taj južni vrh zovu jednostavno - vrh Tupižnice...

Jedino oko čega sa slažu i lokalci i gosti Tupižnice je da ova tačka, ma kako je zvali, predstavlja jedan od najupečatljivijih planinskih vrhova u Srbiji, ma koliko nepoznat najširoj javnosti.

Manifestaciju "Dani jorgovana" u organizaciji boljevačkih planinara, svakog maja posećuju planinarska društva iz cele Srbije, dok akcija "In honor of my donor" krajem oktobra odaje počast nepoznatom donatoru pluća zahvaljujući kojem knjaževačka planinarka Sandra Živković obolela od cistične fibroze danas živi, penje se na vrhove širom Srbije i bori se da podigne svest javnosti o retkim bolestima i značaju donacije organa...

Ali, iako ove dve akcije svake godine okupljaju i na stotine planinara, a i do samo par stotina metara od vrha se može stići asfaltnim putem koji vodi do televizijskog predajnika (pa tako ni najveći lenjivci nemaju validan izgovor), Tupižnica i pored svega nezasluženo ostaje van fokusa većine izletnika...