Košarkaške legende Partizana: Dražen Dalipagić

 Dražen Dalipagić (Mostar, 27. novembar 1951 — Beograd, 25. januar 2025), poznat po nadimku Praja, bio je jugoslovenski i srpski košarkaš i trener. Smatra se za jednog od najboljih evropskih igrača u istoriji košarke.

Igračku karijeru je počeo u Partizanu. U dresu Partizana nastupao je u dva mandata — od 1971. do 1980. i u sezoni 1981/82. Za Partizan je ukupno odigrao 305 utakmica i postigao 8.278 poena (u proseku 33,7 poena po utakmici) po čemu je najbolji strelac u klupskoj istoriji. Sa crno-belima je osvojio dva Prvenstva Jugoslavije, Kup Jugoslavije i dva Kupa Radivoja Koraća. U inostranstvu je nastupao za Veneciju, Real Madrid, Udine i Veronu. Poslednji klub za koji je igrao bila je Crvena zvezda. Tokom svoje profesionalne igračke karijere u petnaest navrata je ubacio 50 ili više poena. Dana 25. januara 1987. postavio je svoj lični rekord kada je dao 70 poena na utakmici italijanske lige u dresu Venecije protiv Virtusa iz Bolonje. Imao je nadimak Nebeski letač.

Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je od 1973. do 1986. Ukupno je sakupio 243 nastupa (više utakmica je odigrao jedino Krešimir Ćosić) i postigao 3.700 poena (po čemu je rekorder) u dresu svoje reprezentacije. S Jugoslavijom Dalipagić je osvojio ukupno dvanaest medalja na velikim takmičenjima (više medalja osvojio je samo Ćosić) a to su: tri medalje na Olimpijskim igrama (zlato, srebro, bronza), četiri medalje na svetskim prvenstvima (zlato, srebro, dve bronze) i pet medalja na evropskim prvenstvima (tri zlata, dve bronze).

Po završetku igračke karijere bavio se trenerskim poslom. Vodio je italijansku Goricu, MZT Skoplje i Astru Banku.

Bio je dobitnik Zlatne značke Sporta za najboljeg sportistu Jugoslavije 1978. godine. FIBA ga je 1991. uvrstila među 50 najvećih igrača u istoriji košarke. Primljen je u Košarkašku kuću slavnih 2004, a u Kuću slavnih FIBA 2007. Godinu dana kasnije Evroliga ga je svrstala među 50 osoba koje su najviše doprinele razvoju ovog takmičenja.

 Dražen je počeo da se bavi fudbalom u ranoj mladosti.Igrao je centarhalfa. Tu je i dobio nadimak  – Praja. Iz fudbala je otišao u rukomet, a tek sa osamnaest godina je na nagovor starijeg brata počeo sa košarkom u mostarskoj Lokomotivi. Prilikom otvaranja nove sportske dvorane u Zvorniku je 1971. organizovan susret reprezentacija republika Bosne i Hercegovine i Srbije. Dalipagić je na toj utakmici igrao za reprezentaciju Bosne i Hercegovine, dominirao u skoku pod oba koša i postigao i najviše poena. Selektor reprezentacije Jugoslavije Ranko Žeravica, koji je tog leta postao trener Partizana, odlučio je da ga dovede u svoj tim. Za Dalipagića se interesovala i prvak Jugoplastika, koja je imala geografsku prednost jer je bila bliže Mostaru, pa je Dalipagić sporazum sklopio prvo s njima. Postavio je uslov Partizanu da će igrati za taj klub samo ako bude igrao prvu ligu. Partizan je na kraju sezone 1970/71 ispao iz Prve lige, ali kako se Druga liga igrala u letnjoj međusezoni, izborio je svoj povratak za sledeću sezonu 1971/72. Partizanov funkcioner Đorđe Čolović je bio preduzimljiviji, obećavao da Partizan gradi tim za budućnost i Dalipagić odlučio da dođe u Partizan. Kršenje sporazuma sa Jugoplastikom ga je koštalo šestomesečne suspenzije od strane Košarkaškog saveza BiH, pa je Dalipagić propustio početak sezone. Svoju prvu zvaničnu utakmicu za Partizan odigrao je protiv Zadra i postigao 6 poena. Pred domaćim navijačima debitovao je protiv zagrebačke Lokomotive i postigao 21 poen.

U Partizan je za sezonu 1973/74. iz čačanskog Borca doveden reprezentativni bek Dragan Kićanović, koji će sa Dalipagićem činiti tandem u klubu i u reprezentaciji Jugoslavije. Žeravica je napustio Partizan 1975, a na mestu trenera nasledio ga je Borislav Ćorković. Dalipagić i Partizan su svoju prvu titulu prvaka jugoslavije osvojili u sezoni 1975/76. Do 1982. Praja je odigrao deset sezona u crno-belom dresu. U tom periodu je odigrao 305 utakmica i postigao 8,278 poena, uz prosečno 33,7 poena po utakmici, pa je i dan danas, posle više od 30 godina, ostao najbolji strelac u bogatoj klupskoj istoriji. Sa Partizanom je osvojio dve titule prvaka države i dva Kupa Radivoja Koraća.

Posle Partizana odlazi u Italiju, gde nastupa za Veneciju , Udine i Veronu. Bio je triput najbolji strelac italijanskog prvenstva sa prosecima 30,8, zatim 36,5 i konačno 36,3 poena po meču. Trojke je šutirao sa 47,1 odsto. A 25. januara 1987. igrajući za Veneciju protiv Virtusa postigao je 70 poena. Za Veneciju je igrao i kad je bila u Drugoj ligi, i te sezone mu je prosek bio 42,9 poena.

U sezoni 1982/83. nosio je dres Reala iz Madrida, ali je igrao samo u Evroligi. Sa 39 godina je na nagovor svog prijatelja Moke Slavnića, obukao dres Crvene zvezde. U sezoni 1990/91, iako u četrdesetoj godini, postigao je 321 poen, šutirajući trojke 38 odsto.

Bio je jedan od prvih igrača iz Evrope za kojeg je interesovanje pokazao neki NBA tim. Bio je u kampu Boston seltiksa, i bio ubedljivo najbolji igrač. Praja je ipak odustao od igranja u najjačoj svetskoj ligi jer su tada NBA i FIBA bile nespojive. Nastup u NBA bi mu tada trajno uskratio pravo da igra za reprezentaciju.

Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je 1973. S reprezentacijom je na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. osvojio srebrnu medalju, a na sledećoj Olimpijadi u Moskvi 1980. zlatnu. Na Svetskom prvenstvu 1974. u Portoriku igrao je za jugoslovensku selekciju koja je završila na drugom mestu, a četiri godine kasnije na Svetskom prvenstvu u Manili (na Filipinima) bio je deo šampionskog jugoslovenskog tima. Dalipagić je tada proglašen najboljim igračem prvenstva. Predstavljao je Jugoslaviju i na Svetskom prvenstvu 1982. u Kolumbiji gde je bila treća. Isto mesto je Jugoslavija zauzela na Mundobasketu u Španiji 1986. čiji je deo tima takođe bio Dalipagić.

Na otvaranju Olimpijskih igara 1984. u Los Anđelesu nosio je zastavu SFRJ i kasnije je na košarkaškom turniru osvojio bronzanu medalju.

Na evropskim prvenstvima osvojio je tri zlatne (1973. u Španiji, 1975. u rodnoj Jugoslaviji i 1977. u Belgiji; tada je bio i najkorisniji igrač turnira), jednu srebrnu (1981. u Čehoslovačkoj) i jednu bronzanu medalju (1979. u Italiji).

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 246 utakmica i postigao 3.700 poena. Najbolji je strelac u istoriji jugoslovenske košarkaške reprezentacije.

Po završetku košarkaške karijere bio je trener. Vodio je italijansku Goricu, MZT Skoplje i beogradski tim Astra Banku.

Januara 2005. postao je član Košarkaške kuće slavnih u Springfildu.

Predsednik Srbije i Crne Gore Svetozar Marović odlikovao je Dalipagića Ordenom Nemanje II stepena.

Na inicijativu Pedra Ferandiza 1. marta 2007. otvorena je u Alkobendasu u Španiji Kuća slavnih FIBA. Među onima koji su 12. septembra postali članovi Kuće slavnih našao se i Dalipagić.

Evroliga je Dalipagića uvrstila na svoju listu od 50 osoba koje su najviše doprinele razvoju tog takmičenja.

Dalipagić je rođen u Mostaru, od oca Šaćira i majke Marije (rođene Rešković). Imao je brata Sašu. Bio je oženjen Sonjom Požeg, bivšom teniserkom, s kojom ima ćerku Sanju i sina Davorina, koji je takođe bio košarkaš. Davorin je igrao za beogradske klubove Partizan, Atlas i Astra Banku.

Dalipagić je preminuo 25. januara 2025. od raka debelog creva. Sahranjen je tri dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.