Da se nikada ne zaborave: Vojislav Ilić

 Vojislav Ilić je bio srpski pesnik. Rođen je 14. aprila 1862. godine u Beogradu, a preminuo 21. januara 1894. godine u rodnom gradu.

Smatra se jednim od prvih prvih pesnika realizma u Srbiji. Iako je umro vrlo mlad iza sebe je ostavio tri zbirke pesama i na desetine pesama rasutih po raznim književnim časopisima toga vremena. Bio je oženjen Tijanom Jakšić, ćerkom pesnika Đure Jakšića koja je umrla vrlo mlada. Nakon toga oženio je Zorku Filipović s kojom je dobio ćerku Svetlanu. Počev od oca Jovana Ilića, pa sve do Vojislavove braće Milutina, Žarka i Dragutina, te sestre Milice, svi članovi porodice ostavili su traga u srpskoj književnosti, pravu i politici. Detinjstvo i obrazovanje Vojislav Ilić je rođen 1862. godine u današnjoj Dalmatinskoj ulici nedaleko od Botaničke bašte u Beogradu. Njegov otac, Jovan Ilić bio je pesnik i političar, a jedno vreme i ministar pravde. Njegova majka zvala se Smiljana Nikolić. Jovan i Smiljana imali su sedmoro dece. Dve najstarije ćerke Jelena i Božica preminule su vrlo rano, a osim njih imali su sinove Milutina, Žarka i Dragutina, te ćerku Milicu. Kroz kuću porodice Ilić prodefilovali su brojni znameniti ljudi toga vremena, poput Branislava Nušića, Milovana Glišića, Janka Veselinovića, Laze Kostića, Jovana Jovanović Zmaja, Đure Jakšića, Laze Lazarevića i drugih. Moglo bi se reći da je Jovanova kuća bila jedini književni klub u prestonici. Vojislav je pohađao Osnovnu školu „Vuk Karadžić“ u Beogradu. Nakon toga upisao je gimnaziju, ali ju je zbog lošeg zdravlja i još lošijeg uspeha napustio nakon tri godine. Kasnije je slušao predavanja na Visokoj školi, ali nije mogao da polaže ispite jer mu je nedostajala diploma iz gimnazije. Ipak, nedostatak formalnog obrazovanja Ilić je nadoknadio čitajući brojne knjige iz očeve biblioteke i družeći se sa učenim beogradskim piscima i političarima. Osim toga, vrlo rano je naučio ruski jezik. Naime, u njihovoj kući su jedno vreme boravili ruski piloti koji su učestvovali u srpsko-turskom ratu. Uz njih su sva Jovanova deca naučila ruski jezik. Štaviše, smatra se da su Vojislav i njegova braća preveli brojna dela ruskih pisaca poput Puškina, Deržavina, Ljermontova, Ševčenka i drugih. Književnost Brojne knjige iz očeve biblioteke i druženje s velikim pesnicima tog vremena rezultovalo je Ilićevim interesovanjem za pesme. Čitao je engleske, nemačke, italijanske i ruske pesnike. Počeo je da piše vrlo rano, a prvu pesmu pod naslovom „Lepid“ objavio je sa samo 16 godina. Svoje pesme slao je brojnim književnim časopisima, a do tada najobimnije delo, spev „Ribar“ objavio je 1881. godine u časopisu „Otadžbina“. Vojislav Ilić je pisao satiričnu poeziju, rodoljubive pesme, ljubavnu liriku, romanse, elegije i opisne pesme. Smatra se jednim od najplodnijih pisaca svog vremena. Iako je objavio samo tri zbirke pesama pre nego što ga je prerana smrt odvojila od pera, ostavio je dubok trag u srpskoj književnosti, unevši do tada nepoznate evropske elemente u srpsku poeziju. U njegovim pesmama oseća se razlaz sa dotadašnjom romantičarkom poezijom i prelazak na realističko pevanje. Njegovo pesništvo deli se na nekoliko vrsta – na klasično pesništvo inspirisano mitologijom evropskih i azijskih naroda, romantičarsko pesništvo u kome dominira elegična poezija, realističko pesništvo zastupljeno u satiričnim i socijalnim pesmama, parnasovsko pesništvo utemeljeno na antičkim motivima i simboličko pesništvo koje je primetno samo u zbirci pesama koju je objavio dve godine pre smrti. Smatra se da je samo u periodu od 1904. do 1906. godine 16 Ilićevih pesama prevedeno na italijanski jezik. Danas je taj broj mnogostruko veći. Neke od njegovih najpoznatijih pesama su „Himna vekova“, „Bahus i Kupidon“, „Sivo, sumorno nebo“, „Jutro na Hisaru kod Leskovca“, „Kleon i njegov učenik“, „Na Vardaru“ i druge.

Ilić je u srpskom pesništvu izvršio odlučan raskid s romantizmom. U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar kritičar društvenih i političkih izopačenosti. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne književnosti za koju se zalagao programski realizam. Svojim estetizomom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji, poeziji kojoj je podjednako strana orijentacija realista na običnu stvarnost i zahtevi ideologa za uključivanje književnosti u društvene i političke borbe, poeziji u kojoj je najvažniji momenat briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.