Ko je Savo Milošević: Svi znamo, ali...

 Milošević je jedan  od najboljih strelaca Partizana i naše reprezentacije po raspadu velike države.

Rođen je 2. septembra 1973. u Bijeljini. Njegovi su iz bijeljinskog sela Johovac, gde je fudbalski prohodao u Proleteru. Zatim je prešao u komšiluk, u Podrinje iz Janje, mesta iz kog potiču braća Vahidin i Husref Musemić, koji su ime stekli u Sarajevu.

U jesen 1987, tek što je napunio 14 godina, u Janju je na pripreme došla juniorska reprezentacija. Bilo je to približno u vreme pohoda generacije malo starijih od nje ka tituli svetskog omladinskog prvaka u Čileu.

Juniori Jugoslavije su igrali s prvim timom domaćina. Milošević je dobio šansu potkraj utakmice. Samo što je ušao u igru, napravio je ršum u šesnaestercu. Pre pogotka obišao je i golmana Zvonka Milojevića. Ivanu Čabrinoviću, zaduženom u Fudbalskom savezu da nadgleda razvoj mlađih uzrasta, bilo je jasno da je u semberijskoj ravnici nikao biser koga pod hitno treba uzeti u kadetski sistem.

Njegov božji dar nije promakao ni Partizanu. Među crno-bele je stigao s 15 i po. Prvi je maloletni igrač u istoriji kluba za koga je plaćeno obeštećenje – 5.000 nemačkih maraka. Pošto je beogradski tim ispunio obavezu da dođe u Janju na prijateljsku utakmicu, s koje je prihod od karata bio 15.000 maraka, golobradi dečak je svojoj fudbalskoj kolevci ostavio čitavo bogatstvo.

Opojna snaga nostalgije povezala je istaknutog strelca sa zavičajom i na izmaku golgeterske domišljatosti kroz beskompromisne odbrane u Engleskoj (Aston Vila), Španiji (Saragosa, Espanjol, Selta, Osasuna), Italiji (Parma) i Rusiji (Rubin).

Iako se od reprezentacije praktično oprostio s njenim poslednjim mečom u neslavnom učešću na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006, kada je Srbiju i Crnu Goru savladala i Obala Slonovače (3:2), zbogom joj je rekao u prijateljskom duelu s Bugarskom na Partizanovom stadionu 19. novembra 2008.

U svojoj 102. utakmici u nacionalnom timu, po čemu je bio rekorder dok Dejan Stanković nije odigrao 103, a jedinoj pod zastavom Srbije, postigao je dva gola u demoliranju komšija sa 6:1, ali su mu odbranjena oba penala.

Na oproštaju njegov poseban gost, koga je pozvao s mnogo uvažavanja, bio je Mehmed Alihodžić, koji ga je trenirao u Janji, prijatelj i komšija Musemića. Iz Austrije, gde se skućio iza ratnog vihora. Meho je doneo radost bosanske čaršije.

Milošević nikada nije krio svoje demokratsko opredeljenje. Bio je naklonjen Demokratskoj stranci od kada ga je 1993. njegov kum novinar Igor Miklja upoznao sa Zoranom Đinđićem, s kojim je postao i porodični prijatelj. U petooktobarskim promenama je učestvovao i svojim umećem. U predvečerje prevrata, 4. oktobra, igrao je fudbal na goliće pred dvadesetak hiljada ljudi na Terazijama. Posle ubistva premijera 2003. i zvanično se učlanio u DS. Iz revolta, iz besa…

Antiratno poborništvo i želja da se narodi na Balkanu izmire odveli su ga u Srebrenicu u aprilu 2016. U dobrotvornoj utakmici ovukao je dres Humanih zv(ij)ezda uz Bošnjake Mehmeda Baždarevića, ranijeg selektora BiH, Rizaha Meškovića, Elvira Bolića, Mirzu Varešanovića…

Igrao je u dva od tri susreta naše reprezentacije s BiH. Jednom je to bilo i na Koševu, u jesen 2004, u kvalifikacijama za Mundijal u Nemačkoj.

U jednom trenutku igračima je uzavrela krv, a uzburkale su se strasti i na tribinama. Dok je Milošević posmatrao koškanje usamljen na drugom kraju igrališta, prema njemu su pohrlile salve uvreda, pominjanje i živog i mrtvog. Sve je to napadač SCG stoički podneo, pa čak i kada je ka njegovoj glavi poleteo poveći kamen, možda odvaljen sa stadiona, koji ga, srećom, nije pogodio. Milošević se sagnuo da ga pokupi, ali nije priložio delegatu „suvi dokaz“ već ga je spustio kraj terena, tako mangupski da ostane neupadljiv očima zvaničnika.

Pribrano je odglumio da je sve u redu iako je taj komad betona mogao skupo da košta Bosance. Taj talenat da iz fudbalske kože uskoči u glumačku ispoljio je u pozorišnom komadu „Otkačene“, koji se davao u Akademiji 28 u Beogradu. Imao je ulogu plastičnog hirurga, bivšeg muža jedne od likova.

Poverena mu je i uloga u seriji „Srpski junaci srednjeg veka“. Igrao je vizantijskog cara Jovana VII Paleologa koji je Stefanu Lazareviću dodelio titulu despota u pokosovskoj Srbiji početkom XV veka.

Milošević je bivši igrač i trener Partizana, a u bogatoj karijeri nastupao je još za Aston Vilu, Saragosu, Parmu, Espanjol, Seltu, Osasunu i Rubin iz Kazanja.

Gde god da je igrao imao je uspeha.

Od 2014. do 2019. bio je potpredsednik FSS, a zatim je preuzeo Partizan. Smenjen je u septembru 2020. Tada je izjavio da više nikad neće raditi u srpskom fudbalu. Dogodine je na klupi Olimpije iz Ljubljane proveo samo četiri meseca (16 utakmica).

Do pre par meseci je bio selektor Fudbalske reprezentacije BIH.

Iz dugogodišnjeg prvog braka ima ćerku Isidoru i sinove Nikolu i Borisa.

I sada ponovo u Partizanu.

Kad je teško i niko neće – tu je samo jedan čovek za samoubilačku misiju.

Crno-beli su u sušnim godinama već potrošili nekoliko legendi (Mirković, Petrić, Duljaj, Nađ, Stanojević) i niko u ovom trenutku nije bio spreman da se lati užarene klupe Partizana.

Niko osim Savo Milošević.

U ovakvom ambijentu u klubu, sa timom koji nije selektirao,  teško da bi se snašao i Žoze Murinjo.

Međutim, čak i pored toga je Milošević pristao da se vrati. Jer, nekad ljubav ne zna za razum.

Kod Miloševića je to odavno slučaj, još dok je bio fudbaler, direktor i trener Partizana. Novi krug je na redu.