Da se nikada ne zaborave: Noć posle koje nije svanulo

 Ujutru kad ustanu, prvo uđu u sobu svog deteta, malo kao zategnu krevet, poljube sliku, popričaju kao da je tu. I tako godinu dana, od tog četvrtka 4. maja, kad je 21-godišnji ubica, bez ikakvog povoda, streljao devetoro i teško ranio dvanaestoro mladih ljudi u selima Malo Orašje i Dubona. Najstariji je imao 25, najmlađi 14 godina.

Malo Orašje

Nekoliko sati pre nego što je Blažić naoružan krenuo iz svoje vikendice u susednom selu Šepšin, mladići i devojke iz Malog Orašja spremali su se da 4. maja oko logorske vatre obeleže đurđevdanski uranak. Dan ranije, zato što su zbog pucnjave u „Ribnikaru“ proglašeni dani žalosti od 5. do 8. maja.

Te večeri je grupa mladih otišla do Ravnog gaja, parkića pored fudbalskog stadiona u kojem se nalaze prizemna svlačionica, četinari i kameni spomenik palim ratnicima iz Drugog svetskog rata. Među njima su bili i Nikola i Mihajlo Vujadinović, čija je kuća prva u selu, odmah sa leve strane od magistralnog puta koji vodi do Smedereva. Njihova majka Dragana rekla je kasnije da je čula prvi pucanj, ali da nije odmah razumela o čemu se radi.

„Mi smo sedeli i čuli smo rafale, prvi rafal. I pošto je tu jedan komšija dobio unuku tri dana pre toga, ja sam odmah pomislila na njega jer ima tako običaj kad se nešto desi, praznikom. On je lovac čovek i voli tako da puca, kad je Božić, Nova godina, ne znam. I baš sam prokomentarisala sa suprugom, Bože da l’ je normalan, deca idu putem, toliko da puca”, pričala je Dragana u CINS-ovom podkastu „Tragovi“.

Ali to nije bio komšija. Bio je to Uroš Blažić koji je u „merecedesu“ prošao kroz Dubonu i stigao do Malog Orašja. Parkirao je kola kod dotrajalog autobuskog stajališta, odmah do mesta gde su se mladići i devojke oko logorske vatre zabavljali uz muziku i piće.

Kada je Blažić izašao iz auta, u rukama je držao kalašnjikov. Jedan od mladića ga je pozvao na pivo, a umesto odgovora – dvadesetjednogodišnjak je otvorio vatru.

Dubona i bekstvo

U haosu koji je usledio, neki od prisutnih su uspeli da pozovu roditelje, policiju i hitnu pomoć. Blažić je pucao nasumično i pomahnitalo, bez posebnog cilja. Ranjene su odvozili roditelji i druga rodbina, a u Ravni gaj je tada došlo jedino sanitetsko vozilo koje je tog dana u Smederevu bilo u funkciji. U svoj toj gužvi, Blažić je nastavio dalje.

Nekoliko kilometara odatle, pucao je u četiri osobe koje su nameštale kapiju na ogradi, a zatim ponovo seo u kola i uputio se ka centru Dubone. Susedno selo je od Malog Orašja udaljeno na oko deset minuta vožnje. Sasvim dovoljno vremena da se pokaje i da se zapita šta je uradio. Ali pokajanja nije bilo.

Blažić je stigao do škole u centru Dubone, gde je još jednom otvorio vatru i ubio tri osobe koje su sedele na klupi u školskom dvorištu – mladog policajca koji nije bio na dužnosti, njegovu sestru i još jednog mladića. Zatim se dao u bekstvo.

Kako je tada navedeno, u potragu za Blažićem uputilo se više od 600 pripadnika MUP-a, kao i helikopterske jedinice. Pokrenuta je akcija „Vihor“. Policija je pretraživala sve vikendice, napuštene kuće i skrivena mesta u selima Dubona, Malo Orašje i Šepšin u kojima se osumnjičeni mogao skloniti.

Uprkos tome, Blažić je uspeo da pobegne, kidnapuje taksistu i primora ga da ga odveze oko 70 kilometara od Dubone i Malog Orašja, u selo Vinjište kod Kragujevca, gde se zatim sakrio u kuću svog ujaka. Nakon dojave taksiste, Blažić se predao u ranim jutarnjim časovima, nakon oko osam sati potrage.

U kući u kojoj je uhapšen pronađen je čitav arsenal oružja: četiri ručne bombe, više kutija sa pištoljskom municijom, više komada puščane municije, okvir za pištolj, dva okvira najverovatnije za automatsku pušku, nosač optike, kao i automatska puška bez fabričkog broja.

U vikendici Blažića u Šepšinu su prilikom pretresa pronađeni karabin sa optikom, pištolj, signalni pištolj, dva prigušivača, lovački nož i drugi delovi oružja, 164 metka različitog kalibra, 13 lovačkih patrona, 12 čaura, 4 signalna metka i 25 komada karabinske municije.

Srpski Zakon o oružju je strog. Teško se dobija dozvola, procedure su komplikovane i skupe, a oružje vrlo lako može da bude oduzeto. A ipak, uprkos svemu tome, mladić je uspeo da se naoruža automatskom puškom, pištoljem i bombama.

Uz sve to, u njegovoj porodičnoj kući policija je kasnije pronašla još gomilu oružja i municije.

Budućnost Srbije može se videti u odnosu prema žrtvama u školi „Vladislav Ribnikar“ i u Duboni i Malom Orašju. U ovom trenutku, sudeći po odnosu prema porodicama i zločinu, ona ne da nije svetla nego ne postoji ni jedna aktivnost koja bi dovela ne samo do kažnjavanja već do prevencije budućih ubistava.

Srbija, i vlast i opozicija, bi morali svoju nultu poziciju da definišu stanjem u Duboni, Malom Orašju i OŠ „Vladislav Ribnikar“. I da se kaže da smo dotakli jedan nivo dna… I da se porodice žrtava pitaju kojim putem Srbija treba da ide. Svi ostali putevi su pogrešni.