Lažna obećanja Zapada o širenju NATO-a na istok

 Uprkos negiranju zapadnih sila, poverljiva dokumenta pokazuju da su zapadni lideri Sovjetskom Savezu mahom obećavali da neće doći do širenja vojne alijanse.

Usled ukrajinske krize ponovo su aktuelizovana pitanja o bezbednosnim garancijama i širenju NATO-a. I dok Zapad, sa jedne strane, tvrdi da je Rusija ta koja je prekršila sporazume iz Minska, Moskva podseća da Ukrajina nije ispunila ono na šta se obavezala, kao i da je NATO prekršio obećanja data sovjetskim zvaničnicima da se neće širiti, pogotovo ne na istok.

Iako Zapad sada negira da su Moskvi data bilo kakva obećanja, deklasifikovana dokumenta koja je pre nekoliko godina objavio Arhiv nacionalne bezbednosti Univerziteta Džordž Vašington pokazuju da je niz zapadnih zvaničnika uveravao Sovjetski Savez i njenog lidera Mihaila Gorbačova da se NATO neće širiti, kao i da će imati u vidu interese SSSR-a.

Još u decembru 1989. godine, predsednik SAD Džordž Buš Stariji je, tokom samita na Malti, uveravao Gorbačova da Vašington neće iskoristiti političke promene u Istočnoj Evropi kako bi naškodio interesima Sovjetskog Saveza, a prva konkretna uveravanja zabeležena su 31. januara 1990. godine kada je ministar spoljnih poslova Zapadne Nemačke Hans-Ditrih Genšer u Tucingu održao govor o nemačkom ujedinjenju.

Iz američke ambasade su informisali zvanični Vašington da je Genšer jasno stavio do znanja da promene na istoku Evrope i ujedinjenje Nemačke ne smeju da dovedu do narušavanja bezbednosnih interesa Sovjetskog Saveza. Shodno tome, NATO bi trebalo da odustane od eventualnog širenja prema istoku. U depeši je zabeležen i predlog da se teritorija Istočne Nemačke izostavi iz vojnih struktura NATO-a, čak i po ujedinjenju Nemačke.

Ideja o specijalnom statusu Istočne Nemačke uneta je u konačni sporazum o ujedinjenju koji su 12. septembra 1990. godine potpisali ministri spoljnih poslova dve Nemačke, Francuske Ujedinjenog Kraljevstva, SAD i SSSR-a.

Potpisivanju sporazuma prethodio je veliki broj obećanja dat sovjetskom lideru, a sve je počelo sastankom nemačkog kancelara Helmuta Kola i Gorbačova u Moskvi 10. februara 1990. godine kada je sovjetski lider načelno pristao na ideju o ujedinjenju Nemačke u okviru NATO-a, ukoliko to bude podrazumevalo da se Alijansa neće širiti na istok. 

Pre tog razgovora, poverljivi izveštaji pokazuju da je Genšer na sastanku 6. februara 1990. godine sa britanskim ministrom spoljnih poslova Daglasom Hardom rekao da Rusima treba dati garanciju da ukoliko, na primer, Poljska napusti Varšavski pakt - neće moći da se pridruži NATO-u.

Isto što je Genšer rekao, ponovio je i američki državni sekretar Džejms Bejker na sastanku sa sovjetskim kolegom Eduardom Ševardnadzeom i kasnije sa Gorbačovim 9. februara iste godine. 

Na tom sastanku, Bejker je tri puta izjavio "ni pedalj prema Istoku", govoreći o širenju NATO-a i složio se sa Gorbačovim da je širenje vojnog saveza neprihvatljivo. On je uveravao sovjetskog lidera da ni on, ni američki predsednik nemaju nameru da izvuku bilo kakvu prednost iz pregovora koji su bili u toku, kao i da Amerikanci razumeju da je "ne samo za Sovjetski Savez, već i za druge evropske zemlje" važno da garantuju da se, ako Sjedinjene Države zadrže svoje prisustvo u Nemačkoj u okviru NATO, Alijansa neće širiti u istočnom pravcu. 

Nakon toga, državni sekretar SAD je pisao Helmutu Kolu, dan pre nego što će se ovaj sastati sa Gorbačovim, rekavši mu da je sovjetskom lideru postavio pitanje: "Da li biste više voleli da vidite ujedinjenu Nemačku van NATO-a, nezavisnu i bez američkih snaga ili biste više voleli da ujedinjena Nemačka bude vezana za NATO, uz uveravanja da se nadležnost NATO-a neće pomeriti ni za jedan inč na istok od svoje sadašnje pozicije?"

Gorbačov je, prema Bejkerovim rečima, naveo da sovjetsko rukovodstvo razmatra sve opcije i dodao da bi bilo kakvo proširenje NATO-a bilo neprihvatljivo, te da bi Moskva mogla da prihvati tadašnje granice Alijanse. 

Nakon svega toga, Kol je u razgovoru sa Gorbačovim rekao da NATO ne bi trebalo da širi svoju sferu uticaja, a sovjetski lider je načelno pristao na ujedinjenje Nemačke i mogućnost da ujedinjena država izabere savez kojem će se prikloniti.

U martu, građani Istočne Nemačke su velikom većinom glasali za Helmuta Kola, kada su izglasali i uvođenje nemačke marke i brzo ujedinjenje. Tačno mesec dana kasnije, britanski ministar Hard je na sastanku sa Gorbačovim izjavio da razume da ne treba činiti ništa što bi moglo da naruši interese i dostojanstvo SSSR-a.

Usledio je sastanak Bejkera i Ševarnadzea 4. maja 1990. godine, na kom je američki državni sekretar uveravao ministra spoljnih poslova SSSR-a da čitav proces neće izroditi pobednike i gubitnike, već da će dovesti do legitimne evropske strukture koja neće biti isključiva, već inkluzivna.

Na sastanku sa Gorbačovim istog meseca, Bejker je saopštio da SAD ne žele da odvoje Istočnu Evropu od Sovjetskog Saveza, kao i da je politika Vašingtona izgradnja stabilne Evrope zajedno sa SSSR-om. 

Predsednik Francuske Fransoa Miteran je istog meseca Gorbačovu rekao da je on lično za postepeno ukidanje vojnih blokova, te da Zapad mora da ispoštuje bezbednosne uslove Moskve. Po završetku sastanka, Miteran je u pismu Bušu napisao da Gorbačovu treba detaljno navesti garancije koje može da očekuje.

Na samitu u Vašingtonu 31. maja 1990. godine, Buš se potrudio da uveri Gorbačova da Nemačka u NATO-u nikada neće biti usmerena protiv SSSR-a.

"Verujte mi, mi ne guramo Nemačku ka ujedinjenju i nismo mi ti koji određujemo tempo ovog procesa. I naravno, mi nemamo nameru, čak ni u mislima, da na bilo koji način naudimo Sovjetskom Savezu", rekao je Buš.

Nakon tog samita, britanska premijerka Margaret Tačer je tokom razgovora sa Gorbačovim u Londonu 8. juna izjavila da Zapad mora da pronađe načine da ubedi Sovjetski Savez da će njegova bezbednost biti osigurana. 

Sledećeg meseca, nakon londonskog samita usvojena je deklaracija NATO-a u kojoj se, između ostalog, navodi da zemlje Varšavskog pakta više nisu neprijatelji Alijanse. Helmut Kol je tu deklaraciju iskoristio kao argument tokom razgovora sa Gorbačovim rekavši mu: "Znamo šta čeka NATO u budućnosti, a mislim da ste i vi sada svesni toga".

Dva dana kasnije, u telefonskom razgovoru sa Gorbačovim, Buš je naveo da je NATO pokušao da uzme u obzir zabrinutost Moskve na samitu u Moskvi "donošenjem zajedničke deklaracije o nenapadanju, pozivom da dođete u NATO, dogovorom da otvorimo NATO za redovne diplomatske kontakte sa vašom vladom i vladama istočnoevropskih zemalja". 

Američki predsednik je naveo da je nakon samita u Londonu jasno da je sukob SAD i SSSR-a završen, te da će dve zemlje zajedno izgraditi postratni poredak.

Posledica intenzivnog uveravanja Gorbačova, dovela je do toga da sovjetski lider pristane na ujedinjenje Nemačke u okviru NATO-a. On i većina njegovih saveznika verovali su da je neka verzija zajedničkog "evropskog doma" još uvek moguća i da će se razviti uporedo sa transformacijom NATO-a kako bi dovela do inkluzivnijeg i integrisanijeg evropskog prostora, kao i da će posthladnoratovsko rešenje uzeti u obzir sovjetske bezbednosne interese.

Međutim, unutar američke vlade nastavljeni su drugačiji razgovori o odnosima NATO-a i Istočne Evrope, pa je tako 25. oktobra 1990. godine ministarstvo odbrane SAD predložilo da se ostave "otvorena vrata" za članstvo zemalja Istočne Evrope u NATO-u. Iz Stejt departmenta su, sa druge strane, poručili da širenje nije na dnevnom redu jer nije bilo u interesu Vašingtona da organizuje "antisovjetsku koaliciju" koja bi se protezala do sovjetskih granica.

I naredne godine, u martu 1991, britanski premijer Džon Mejdžor lično je uveravao Gorbačova da Zapad ne želi jačanje NATO-a, a sovjetskom ministru odbrane Dmitriju Jazovu je poručio da neće doći do učlanjenja istočnoevropskih država u NATO.

Kada su poslanici ruskog Vrhovnog saveta u julu 1991. godine došli u Brisel kako bi se sastali sa generalnim sekretarom NATO-a Manfredom Vurnerom, prvi čovek Alijanse im je rekao da se ne sme dozvoliti izolacija SSSR-a od strane evropske zajednice. U ruskim izveštajima se dodaje i da je Vurner naglasio da se Savet NATO-a i on lično protive širenju Alijanse, kao i da 13 od 16 članica podržava taj stav.

Sva ta uveravanja, sporazumi i razgovori doveli su do toga da Gorbačov pristane na sve, uveravajući svoje građane da Zapad ne ugrožava bezbednost SSSR-a, a da se NATO neće širiti. Međutim, Sovjetski Savez se kasnije raspao, a kao što je već poznato, do širenja Alijanse je došlo već krajem iste decenije.

IZVOR: RT.rs