Jutarnji list: Zoran Milanović odigrao lep i neočekivan dupli pas sa Aleksandrom Vučićem

 Zoran Milanović je lepo neočekivano dodao Aleksandru Vučiću. Milanović je otkazao sastanak Procesa Brdo-Brioni, hrvatsko-slovenačke regionalne inicijative na Zapadnom Balkanu, zakazan za maj u Titovoj bivšoj istarskoj letnjoj rezidenciji. Inicijativa je osnovana radi podrške pristupanju zemalja iz tog regiona briselskom klubu.

Milanović je to učinio kako bi izbegao dolazak srpskog „malog Putina“ ili političara sa Musolinijevim sklonostima, kako ga „naziva“ bivši predsednik Srbije Boris Tadić, Aleksandra Vučića, koji je to našao kao „keca u rukavu“, kako kažu u Beogradu, piše Jutarnji list.

Nije moglo biti bolje za Vučića, posebno zato što je tim gestom Milanović verovatno zabio kolac u tu regionalnu akciju, što je Vučiću najviše smetalo jer on ni ne želi Srbiju u EU, ali najvažnije – ne želi i čini sve da spreči ni druge zemlje sa ovog područja da postanu članice EU, jer bi to poništilo politiku „srpskog sveta“ i njegovu ambiciju srpske dominacije u regionu.

U Beogradu likuju

Pored toga, Milanović je time presekao poslednju granu nekakvog hrvatskog evropskog političkog angažmana i nekakvog proaktivnog položaja Hrvatske u regionu. Ali to je naš problem, posebno zato što se Milanović poslednjih meseci promoviše kao prilično antievropski ili evroskeptični političar. Nedavno je makedonskoj predsednici Gordani Siljanovskoj-Davkovoj rekao da „ima života i bez Evropske unije, i to uspešnog“. Hrvatska se time, na Vučićevo oduševljenje, isključila iz regionalnog prisustva, umesto da jednostavno ne pozove Vučića. Konačno, kako je lepo primetio moj kolega Avgustin Palokaj, on se ne bi ni pojavio na tom sastanku, kao što je izbegavao i neke druge slične sastanke poslednjih meseci. Dakle, Milanović je igrao na ruku Vučiću, koji bi nepozivanje iskoristio za internu upotrebu, kao što sada koristi otkazivanje sastanka.

Ali, vratimo se Vučiću, koji se sada likuje jer mu je Milanović zadao salvu svoje otvoreno autoritarne, provincijalne, antievropske politike, čiji je jedan od glavnih stubova opterećenje, frustracija i širenje mržnje prema Hrvatskoj. Naime, Hrvatska je idealan neprijatelj jer je, baš kao i nama Srbima, najlakše optuživati, maltretirati, klevetati i vređati Hrvate tamo, bez obaveza i posledica, za sve i svašta. Jednostavno rečeno, međusobno smo prožeti mržnjom, optimalno i nepogrešivo. Međutim, Vučićeva fascinacija Hrvatskom nije nova. Ona traje tokom svih njegovih 14 godina na vlasti, što je i očekivano jer je on političko radikalno dete Vojislava Šešelja, koji je na njega preneo svoju fiksaciju na Hrvatsku.

„Insinuirajući“ Putinu

Vučić je stoga optužio Hrvatsku i nazvao sporedni sporazum o vojnoj saradnji sa Albanijom i Kosovom „vojnim savezom“, pa čak i „usmerenim protiv Srbije“, samo da bi ga dodatno pojačao uoči manje važnih lokalnih izbora u deset seoskih opština tvrdeći da Hrvatska sprema napad na Srbiju. Srpskim medijima se hvalio da je i Vladimira Putina obavestio o ovom „vojnom savezu“ i zlonamernim namerama Zagreba. Podsetimo se da je nedavno stavio Hrvatsku, kao jedinu evropsku zemlju, na svoju crnu listu, preporučujući da je Srbi izbegavaju po svaku cenu i da uopšte ne putuju tamo, pa je malo verovatno da bi i sam prekršio svoje upozorenje i otputovao na Brione. Pored toga, otvoreno je napao neke od svojih saradnika koji su jednom išli na odmor na Brione. Očigledno to radi kako bi sprečio dolazak tradicionalnih srpskih sezonskih radnika na rad tokom leta i sve veći broj srpskih turista na Jadranu. Navodno, prema nekim istraživanjima, najveći broj Srba je rekao da bi radije išao na rad u Hrvatsku nego u Nemačku ili Austriju, zbog jezika, prijema i blizine.

Sada je, međutim, optužio Hrvatsku za mešanje u lokalne izbore u srpskim pokrajinama i izjavio da je na nekim mestima postojao neverovatan broj „hrvatskih registarskih tablica“. Vučić je siguran da – u situaciji kada njegovi protivnici „dišu za kragnu“, a on sam više nije siguran u sopstveni opstanak na vlasti i pribegava sve većem nivou nasilja, manipulacija i prevara da bi je održao – fiksacija srpske javnosti na Hrvatsku i pretnju koju ona predstavlja, kao što je nekada predstavljala Slobodanu Miloševiću, može da mu pomogne u „homogenizaciji Srba“ i opstanku na vlasti. Veruje da je on jedina snaga koja može da se odupre „hrvatskom, ili neoustaškom, nasilju“ koje ne misli ni na šta drugo nego kako da naudi Srbiji, odnosno njemu kao svom pokrovitelju. Hrvatski kompleks je gotovo ugodan jer smo svesni koliko malo ovde značimo, ali, dobro, za Vučića i Srbiju smo „zmaj“ i neka vrsta preteće sile!

Opsednut Hrvatskom

On je opsednut Hrvatskom, koja je, kakva god da je, ipak uspešnija od Srbije: ekonomski je članica EU i NATO-a, uvela je evro i nalazi se u Šengenu. Bez obzira na to što Vučić sve ovo ne želi za Srbiju, to ga i dalje iracionalno strašno muči zbog Hrvatske jer je uveren da ona to ne zaslužuje.

Podsvesno, poraz u ratu 90-ih ga svakako izjeda, jer inače ne bi tako patetično „slavio“ slom u operaciji Oluja svake godine. Konačno, vojni poraz ga svakako izjeda jer je i sam bio jedan od važnih zupčanika u toj velikosrpskoj ratnoj mašini i stalno se vraća toj politici, i svesno i nesvesno. Setimo se samo njegovog govora u Glini 1995. ili njegove „turneje“ po opkoljenom Sarajevu sa „kišobranom na ramenu“.

Po njegovom mišljenju, današnja Hrvatska nije ništa više od produžetka NDH, zbog čega i gura priču o Jasenovcu, u medijima njegovog režima Hrvati se ne nazivaju nikako drugačije nego ustašama, a taj termin koristi i da bi ocrnio sve svoje političke i bilo kakve druge protivnike u Srbiji. „Važnije mi je da položim cveće u Jasenovcu nego da budem na Brionima“, rekao je Vučić povodom, srećnog po njega, otkazivanja sastanka. „Što se tiče mog prisustva na Brionima, potpuno podržavam Zorana Milanovića, on je apsolutno u pravu, ja tamo ne pripadam. Oduvek sam želeo da kao predsednik Srbije odem i položim cveće u Jasenovac. I to mi je uvek bilo neuporedivo važnije“, prenosi Tanjug njegovu izjavu.

Vučić koristi temu NDH, po ugledu na Šešelja, da bi povećao podršku među svojim pristalicama, jer u Srbiji ima mnogo ljudi hrvatskog i bosanskog porekla. Stoga je siguran da igra dobru kartu jer zna da će dobiti potrebnu reakciju iz Hrvatske, kao nedavno od Mira Bulja ili nekih drugih desničarskih lidera zastrašivanja Srba, što njegovi mediji potom šire kao potvrdu njihove politike distanciranja i opreza prema Hrvatskoj i Hrvatima. I odgovara mu što se stalno sipa voda za vodenicu, delom hrvatskih, delom srpskih, adlatula mržnje.

Mržnja prema Hrvatima

Naime, „komercijalizacija“ Jasenovca je nešto što definiše Vučićev stvarni stav, uključujući i njegovu mržnju prema Hrvatima. Jasenovac je jedna od ključnih tema za taj narativ. Kako nam je jednom rekao analitičar Zoran Kusovac, ovo je da bi se potvrdili Srbija i Srbi kao večne žrtve, a posebno kroz Jasenovac kao simbol stradanja pokušavaju da opravdaju ratove 90-ih, ali i da se Hrvati u međunarodnoj zajednici diskredituju kao „genocidni narod“.

Ovde ponovo možemo citirati Balšu Božovića, izvršnog direktora Regionalne akademije za razvoj demokratije iz Beograda, pre nekoliko godina, jer se ništa nije promenilo, samo se pojačalo. On je tada rekao da je u javnom diskursu režima u Srbiji Hrvatska i dalje neprijatelj broj 1. To je „neprijatelj“ koji može veoma brzo i efikasno da „posluži“ u svakom trenutku, i ne morate mnogo objašnjavati javnosti jer je ta mržnja sama po sebi razumljiva. Obrnuto, za hrvatske nacionaliste, objekat opredeljenja su Srbi, idelni za podsticanje straha jer su „opasnost“ za Hrvatsku. Odatle dolazi Vučićeva fascinacija Hrvatskom. Prema Božoviću, suština leži u frustraciji što je „hrvatski nacionalizam pobedio srpski nacionalizam u ratovima 90-ih“ ili kako on kaže da bude precizniji – izgubio je manje od srpskog nacionalizma. Zato lideri nacionalističke Srbije, poput Vučića, imaju taj gorak ukus i frustraciju zbog osećaja poraza jer su obećali Srbiji izlaz na hrvatsko more, a umesto toga dobili su Laktaše kod Banjaluke.

Zveckanje oružjem

Podsetimo se da je još u avgustu 2019. Vučić rekao „ako budemo marljivo i naporno radili, dostignućemo standard Hrvatske za 15 godina“, a nekoliko meseci kasnije je izjavio „stići ćemo Hrvate za sedam godina“, odnosno baš ove godine, i „vidi se njihova nervoza jer dostižemo njihov BDP“. U svakom slučaju, moraće da produži rok, ali ne zato što je Hrvatska neka ekonomska supersila, već zato što je Srbija, uprkos svemu, i dalje tigar na papiru. „Nikada više neće biti uspešniji od nas i pisaće da sam ja to uradio“, rekao je usred korona krize i velikih protesta koji su potresli Beograd početkom 2020. godine, zbog kojih je optužio Zagreb da „podstiče nemire i želi da izazove nasilnu smenu vlasti“. „Panika ih je obuzela. Više nikada neće biti ispred nas“, rekao je u julu 2020, a to je ponovio i u martu 2021. i početkom 2022. godine. Svoju opsesiju Hrvatskom opravdava: „To nije zbog rivalstva. Njihovo rivalstvo je da unište Vučića i Srbiju, a moje rivalstvo je da učinim srpsku ekonomiju boljom od hrvatske.“ Ali nije samo reč o vinu ili fudbalu, kaže Vučić: „Kada su Hrvati imali svoj stav, osim negativnog prema Srbiji, a ne stav čopora?!“ ili „Ne možete ni sanjati da ste jači od Srbije.“

Vučić zvecka oružjem i sve više plaši Srbiju Hrvatskom upravo zato što je nesiguran u sopstveni opstanak na vlasti, pa misli da može da motiviše i mobiliše Srbe (nadam se ne u bukvalnom smislu reči) opasnošću koja dolazi iz Hrvatske jer su Srbi već toliko puta „opekli“ Hrvate. Ovaj napad na Hrvatsku u suštini krije ne samo opasnu činjenicu intenziviranja sukoba između dva susedna i, šta god ko mislio, bliska naroda, već je i metafora da se Srbi okuju za Evropu. Iza ovoga se krije jasna Vučićeva antievropska, antizapadna i otvoreno nasilna politika prema svim susedima.