INTERVJU Boris Tadić: Vučić pred izuzetno teškom odlukom, ako raspiše i predsedničke izbore sve uloge stavlja na jednu kartu

 „Društvena podeljenost u Srbiji svakako se ne može rešiti izborima, bez obzira na njihov ishod. Ovaj režim je intenzivno radio na stvaranju podela svih prethodnih godina, jer su znali da samo u okolnostima dubokih podela mogu da primenjuju propagandne i druge svoje uobičajene metode. To je razorilo tkivo našeg društva. Režim je spreman na sve, a dubina podela koju su napravili je upravo usmerena na mogućnost jednako dubokih sukoba u svrhu odbrane njihovog opstanka na vlasti, bez obzira na stvarni izborni rezultat“, ističe u razgovoru za Danas Boris Tadić, predsednik Socijaldemokratske stranke i bivši predsednik Srbije.

Dodaje da će pobeda na izborima biti najmanja pobeda koju će antirežimski blok morati da ostvari, jer borba za stvarno oslobađanje države počinje tek nakon pobede na izborima. Jer kada razorite politički život kroz uništavanje opozicije i svih relevantnih institucija onda na mestu izbora imate samo predstavu. Međutim, ovaj režim je otišao i korak dalje – ne samo da nemamo demokratske izbore, nego su izbori kao takvi obesmišljeni, jer je režim okupirao sve poluge moći u državi.

*Svojevremeno je Vojin Dimitrijević rekao da kad radikali dođu na vlast više nećemo imati izbore, bar ne one normalne, demokratske. Da li smo blizu toga?

Nismo blizu toga, jer mi od 2012. godine nemamo demokratske izbore. Krađa izbora se dešava konstantno svih ovih godina, a ne samo na izborne dane. Upravo zato sve vreme živimo u vanrednim okolnostima permanentne predizborne kampanje, a ključna krađa izbora koju ovaj režim sprovodi je sistematsko uništavanje političkog života i sistematsko i brutalno obmanjivanje građana putem nezapamćene propagande, čime su oduzeli građanima slobodu odlučivanja na kojoj počiva svaka demokratija.

Kada razorite politički život kroz uništavanje opozicije i svih relevantnih institucija onda na mestu izbora imate samo predstavu. Međutim, ovaj režim je otišao i korak dalje – ne samo da nemamo demokratske izbore, nego su izbori kao takvi obesmišljeni, jer je režim okupirao sve poluge moći u državi.

Upravo zato sve vreme i govorim da će pobeda na izborima biti najmanja pobeda koju ćemo morati da ostvarimo, jer borba za stvarno oslobađanje države počinje tek nakon pobede na izborima.

*Nakon poluratnog stanja koje je propratilo izbore u deset lokalnih samouprava, verujete li još da se društvena podeljenost koju imamo može rešiti izborima, a bez sukoba?

Društvena podeljenost se svakako ne može rešiti izborima, bez obzira na njihov ishod. Ovaj režim je intenzivno radio na stvaranju podela svih prethodnih godina, jer su znali da samo u okolnostima dubokih podela mogu da primenjuju propagandne i druge svoje uobičajene metode. To je razorilo tkivo našeg društva koje smo teškom mukom oporavljali nakon devedesetih godina.

Nažalost, mnogi nisu razumeli da sam na unutrašnjem pomirenju i na legitimizaciji dijaloga sa političkim protivnicima i zbog toga da bismo sprečili da se radikalske snage ponovo uzdignu na temelju podela. To se neće rešiti izborima, jer je ukidanje tih podela dugotrajan proces koji zahteva ozbiljan i strateški pristup, pre svega u domenu političke kulture.

U četiri godine naše izvršne vlasti uradili smo mnogo, ali i to je bio kratak period da zatvorimo sve razvaline tih podela kako na njima više ne bi mogao da se uzdigne radikalski vampir. To je takođe posao koji nas čeka nakon pobeda, a taj posao nosi i težak izazov nerazumevanja i otpora. Što se tiče sukoba, ovaj režim je spreman na sve, a dubina podela koju su napravili je upravo usmerena na mogućnost jednako dubokih sukoba u svrhu odbrane njihovog opstanka na vlasti bez obzira na stvarni izborni rezultat.

**Dobar signal je da su i drugi u opoziciji počeli da pozivaju na dogovor

**Da li je za pobedu nad Vučićevim režimom potrebno mnogo ozbiljnije organizovanje od ovog koje sada imamo?

Apsolutno. Loša vest u tome je da je potrebno da antirežimske snage budu mnogo bolje organizovane, ali dobra vest je da to zavisi samo od nas. Dakle, upravo ono polje od kog ključno zavisi pobeda je polje u kom nam prepreka ne može biti režim, već mi sami sebi. Pre svega, potrebno je ujedinjenje i dogovor svih antirežimskih snaga, na šta sve vreme pozivam, jer samo naše podele stoje na putu našoj pobedi. Tako je sve vreme od 2012. I da se našalim malo u ovim teškim vremenima – što bi rekao moj drug Boža Đelić, moramo da se dogovorimo sa „samima nama“.

*Shvataju li po vama studenti i opozicija ozbiljnost situacije i Vučićevu moć manipulacije, obzirom da nema želje za dogovorom? Kakva je strategija potrebna?

Mislim da svi shvataju ozbiljnost situacije, samo na različite načine vide rešenja. Dobar signal je da su i drugi u opoziciji pre nekoliko dana počeli da pozivaju na dogovor i to ću uvek podržati, jer na to pozivam sve vreme.

Međutim, važno je razumeti da moja podrška takvim pozivima nije u koliziji sa podrškom koju je stranka koju vodim među prvima dala studentskoj listi.

Upravo suprotno, dogovor o formiranju zajedničkog fronta je jedina istinska podrška i studentskoj listi, jer bez takvog dogovora nema pobede. Nadam se da ćemo svi u najkraćem roku biti složni i u vezi sa putem ka cilju, onako kako smo složni u vezi sa tim šta je cilj. U svakom slučaju mislim da je poslednji trenutak za to i da pri donošenju odluka svi moramo biti svesni da je ovo pitanje ne samo borbe za promenu vlasti, već i za opstanak naše države i društva.

**Odabir najboljeg predsedničkog kandidata je kompleksan zadatak

*Da li je potrebno da svi koji su protiv režima već sada izađu sa imenom predsedničkog kandidata i kandidata za premijera, jer nije poznato kada će se Vučić odlučiti za izbore?

Tačno je da izbori mogu biti raspisani u svakom trenutku i da na to moramo biti spremni. Međutim, to ne znači da bi trebalo prerano izlaziti i u javnost sa imenima, jer time omogućavamo režimu ne samo dodatno vreme za propagandu protiv tih kandidata, nego i dodatno vreme za analizu i podešavanja istraživanja javnog mnjenja. Donošenje odluke o trenutku objave zahteva zato ozbiljnu analizu.

*Nakon upada policije u Rektorat iskristalisalo se bar za sada ime Vladana Đokića, kao mogućeg kandidata za predsednika. Ali antirežimska javnost je podeljena i oko njega?

Upravo zbog podeljenosti antirežimske javnosti je i važno da sve odluke budu rezultat zajedničkog dogovora svih antirežimskih snaga i aktera. To se ne odnosi samo na rektora Đokića, već principijelno na sve zato što je ključno da svaki korak podešavamo tako da ide u pravcu smanjivanja, a ne produbljivanja podela u antirežimskom biračkom telu.

Odabir najboljeg predsedničkog kandidata je vrlo kompleksan zadatak i zahteva uključivanje mnogo faktora analize koji prevazilaze naša lična mišljenja ili utiske o nekom kandidatu. Drugim rečima, to se odnosi na pitanje biramo li kandidata koji se sviđa delu antirežimske javnosti ili kandidata koji može da pobedi.

Lično imam vrlo pozitivan odnos prema rektoru Đokiću, ali bi bilo neodgovorno da samo spram toga procenjujem i odnos prema njemu kao prema predsedničkom kandidatu.

Predsednički izbori su vrsta šahovske igre u kom uz određene okolnosti može najveću šansu imati kandidat koji na prvi pogled ne deluje da ima šanse, ili koji nije na radaru u tom trenutku.

Što se konkretno Đokića tiče, kao što sam rekao, bilo bi neozbiljno da bez takve ozbiljne analize izlazim sa procenama, ali ukoliko bi se ispostavilo da je on najbolje rešenje koje imamo uzimajući u obzir sve potencijalne izazove, svakako bih to podržao.

Samo moramo imati na umu da se zaista nalazimo pred ambisom i da nemamo više vremena za promašaje i donošenje odluka „vruće glave“ i spram ad hoc okolnosti.

*Verujete li da će Vučić skratiti predsednički mandat, ako ima na umu vaše i iskustvo Slobodana Miloševića?

Sve su to različite okolnosti, tako da moje i Miloševićevo iskustvo nisu uporedivi jedno sa drugim, pa tako ni sa situacijom u kojoj se Vučić trenutno nalazi.

Vučić se nalazi pred izuzetno teškom odlukom u tom smislu, jer ako ne raspiše i predsedničke izbore gubi priliku za premijersku poziciju, a ako ih raspiše sve uloge stavlja na jednu kartu.

Međutim, on ima širi manevarski prostor od toga, pa tako može da raspiše samo parlamentarne pa da za premijersku poziciju igra sa vanrednim parlamentarnim izborima zajedno sa redovnim predsedničkim.

Odluku će svakako donositi spram procene najpogodnijeg trenutka. Ono što je za nas ključno je da se ne vodimo time, već da se bavimo sobom u pravcu toga da budemo spremni za svaku opciju. A to zahteva pristupanje izgradnji organizacije najšireg fronta odmah, jer je već izgubljeno mnogo vremena i prilika za to.

*Naprednjaci su Vučića već neformalno kandidovali za premijera, a u javnosti se nagađa da bi predsednik Ustavnog suda, institucije koja radi selektivno, Vladan Petrov, bio mogući kandidat za predsednika? 

Koliko sam čuo Vučić je to već demantovao, što ne znači ništa, jer on nema problem s tim da jedan dan tvrdi jedno, a već sledeći sasvim suprotno. Što se tiče poređenja sa Ajnštajnom, ne znam ko je bolji fizičar – Đokić ili Petrov- ali znam ko je stao uz studente i građane dok su se borili za pravdu za 16 ubijenih nevinih ljudi, a ko je stao uz vlast koja je odgovorna za smrt tih ljudi.

I to je sasvim dovoljno. A kada smo već kod toga, režim pokušava na svaki način da predstavi stanje u zemlji kao deo neke „regularne“ političke utakmice, kako bi se zaboravila bazična činjenica – da je ovo režim koji je odgovoran za smrt 16 građana!

U svakoj normalnoj zemlji nakon takve tragedije predsednik države bi odmah uputio izvinjenje, preuzeo odgovornost i raspisao izbore. Ništa drugo nije ni smelo biti tema. I tragični su izgovori poređenja sa požarom u diskoteci i slično – ovde se radi o javnom objektu, koji je za vreme ovo vlasti rekonstruisan i koji je otvorio predsednik države!

Spram te činjenice sve drugo je nebitno. Ova vlast mora biti smenjena i bilo kakve odluke koje dovode to u rizik su igranje sa budućnošću naše države i njenih građana. Zato i odluka o izboru predsedničkog kandidata i organizovanje antirežimskog bloka nosi poseban značaj pred ove izbore i ne bi smele da se ponove greške u odlukama i koracima koje smo imali pred sve prethodne izbore od 2012. godine.

*I socijalisti očekuju da Ivica Dačić bude predsednički kandidat. 

Ukoliko bi SPS imao svog kandidata to bi svakako moglo odneti ključne glasove kandidatu SNS-a. Dakle, kao i mnogo puta u ovom veku SPS ima težinu koja može da okrene tas na vagi. Tako je bilo 2008. kada je jedina mogućnost formiranja demokratske vlade bila u koaliciji sa SPS, tako je i danas.

INTERVJU Boris Tadić: Vučić pred izuzetno teškom odlukom, ako raspiše i predsedničke izbore sve uloge stavlja na jednu kartu 3

foto (BETAPHOTO/MILAN ILIĆ)

**Nakon Vučićeve vlasti od nule ćemo morati da gradimo instituciju predsednika

*Vučić i režim uspeli su da podele zemlju do neviđenih razmera. Imaju svoje studente , prave svoje univerzitete, imaju svoja udruženja novinara, svoje nevladine organizacije, svoje tužioce, sudije. A oni koji tu ne pripadaju su prognjani. Gde je svemu tome kraj?

Ma koliko bile duboke podele i ma koliko bila moćna politička zver na vlasti, sve vreme od 2012. godine rešenje je u našim rukama. Oni su i došli na vlast zbog toga što je deo opozicionog biračkog tela podlegao propagandi belih listića, koja je dolazila iz iste kuhinje iz koje je ovaj režim od 2012. svoju propagandu temeljio na napadima na bivšu vlast. Nažalost, efekti te propagande traju sve vreme od tada i to je ključni razlog zbog kog ovaj režim nije pobeđen ne samo svih ovih godina, nego odmah na sledećim izborima nakon 2012.

Dakle, ma kolika bila njihova moć, mnogo veća moć leži u osvešćivanju opozicionog biračkog tela. A prvi efekat toga bi bio ukidanje svih podela među nama i donošenje odluka spram činjenica, a ne iz ugla utisaka ili sujete. Na terenu politike pobeđujemo, a da bismo se vratili na taj teren moramo da izađemo iz balona utisaka kojima direktno ili posredno upravlja režimska propagandna mašinerija. Kraj je kada mi odlučimo da je važnije da bude kraj, nego da bez kraja upiremo prstom jedni u druge i distanciramo se od uspeha koji su jedini stajali na putu ovom zlu.

*Bili ste predsednik države i kako vam se sada čini kada čujete naslednika Vučića kako vređa političke protivnike, preti profesorima hapšenjem, kao da nije predsednik svih građana, izlazeći iz ustavnih okvira?

Pa zakonomerno je da vlast koja počiva na urušavanju svih institucija, razara i instituciju predsednika države. Svakim svojim obraćanjem on poručuje da mi zapravo i nemamo predsednika države i da je ta pozicija okupirana od strane najstrastvenijeg aktiviste naprednjaka.

Nakon njegove vlasti, od nule ćemo morati da gradimo instituciju predsednika. Nikada se nisam tako odnosio prema svojim političkim protivnicima, ne zato što sam imao dobro mišljenje o njima i njihovoj politici, već zato što sam vrlo dobro razumeo kakve razorne i dugoročne posledice može ostaviti razaranje institucije predsednika i stvaranje podela u društvu s te pozicije.

Vučić ne razume da se uspeh predsednika ne meri kilometrima izgrađenih puteva, iako i tih kilometara naša vlast ima suštinski gledano daleko više od njegove. Uspeh predsednika države se pre svega meri upravo atmosferom u društvu i sprečavanjem toga da podele razore društvo. Meni su zamerali što sam ostajao i na mestu predsednika stranke, iako to nije bilo protivustavno.

Međutim, upravo sada svi koji su mi to zamerali mogu da vide na Vučićevom primeru da vam nije potrebno mesto predsednika da biste delili društvo i zastupali interese isključivo svoje stranke. Kao što na mom primeru mogu da vide da sa pozicije predsednika stranke možete da budete predsednik svih građana.

Iako sam čak bio i napadan što sam se u odnosu prema političkim protivnicima ponašao kao predsednik svih građana, a ne zastupnik samo svoje stranke ili tog spektra biračkog tela. U tom smislu, dobro je da imamo ta dva primera, da bismo kao zemlja koja je u svojoj istoriji imala tek deceniju stvarne demokratije mogli da učimo šta demokratija stvarno jeste i kako funkcioniše, a ne da neuko polazimo od toga da način na koji neko upravlja zemljom zavisi od toga da li je formalno na poziciji predsednika neke stranke.

*Važe li isti zakoni za pripadnike vlasti i njihove protivnike. Do sada niko nije odgovarao za pad nadstrešnice u Novom Sadu, niko za smrt rudara u Aleksinačkim rudnicima i tako redom. Istovremeno vlast priča kako ova druga strana nema empatiju.

-Naravno da ne važe i tako je od prvog dana dolaska naprednjaka na vlast. To je jedna od metoda kojima su naprednjaci pribavljali članstvo i podršku – ne politikom i vrednostima, nego dvostrukim standardima i praktično ucenama kojima su slali poruku „bolje ćete proći ako ste naši“. Ne samo pred zakonom, nego i u svakom drugom smislu.

Naravno da govore da su drugi ti koji nemaju empatiju, jer je njihova osnovna mantra „drž’te lopova“. Jedan od najdirektnijih načina da se vidi istina je da građani čitaju da sve što naprednjaci kažu da drugi rade ustvari je priznanje o tome šta oni rade.

**Od klasične ekstremne autokratije mnogo je opasniji sistem u kome smo

*Da li se Srbija sve brže približava ekstremnoj autokratiji i šta govori izjava ministra Bratine da policija može da bije i ubije studente?

Ministar Bratina je odličan primer zato što je od njegove prvobitne izjave još gore ono što je izneo u saopštenju u kom pokušava da se opere od te izjave. To je odličan primer jer pokazuje da ova vlast funkcioniše samo u monologu i jednostranoj komunikaciji – oni ne mogu sopstvene reči ni sami da odbrane, a zamislite tek na šta bi to ličilo u nekom duelu.

Od klasične ekstremne autokratije mnogo je opasniji sistem u kom već jesmo – hibridna kombinacija brutalne propagande, potpune kontrole medija i primene svih metoda ucenjivanja i zastrašivanja.

Uz sve to imamo primenu nasilja kada druge metode ne funkcionišu – bilo da se preko noći poruši protivustavno deo grada ili da se upotrebi policija ili crnokapuljaški odredi batinaša po ugledu na Musolinijeve fašiste. Najekstremniji primer je svakako ponašanje ove vlasti nakon ubistva 16 građana – ne samo da nisu pokazali nikakvu odgovornost, nego im je zahtev građana za pravdom bio povod za nove podele, primenu nasilja i napad na sve koji nisu podržali jeziv stav režima da oni koji su rekonstruisali i otvorili železničku stanicu nisu odgovorni za to što je ona ubila 16 ljudi.

*Može li se ipak klupko pobune protiv ovog režima vratiti na staro, ili se narod konačno probudio i pobunio?

U politici nikada nema povratka na staro, jer sve je uvek pitanje napretka ili regresije. To se ne odnosi samo na oblik delovanja, već i na pojedince. Svako novo iskustvo utiskuje nove elemente i u kolektivna delovanja, kao i u svakog od nas pojedinačno.

Polazim i od sebe, danas bih u mnogo čemu drugačije upravljao državom, jer se menjaju ne samo okolnosti i zadaci pred nama, nego i mi pod uticajem iskustva – dobrog i lošeg. Tako je i sa protestima. U tom smislu ne bi ni trebalo da priželjkujemo da se vratimo na staro, već da proces evoluira u pravcu najboljeg mogućeg političkog epiloga.

IZVOR: DANAS