PECA POPOVIĆ: ZBOGOM DRAGI MAJSTORE

 Vlada Bajac je osnovao Društvo za Geopoetiku objavljivanjem ''Nomadskog duha'' Keneta Vajta. U toj knjizi Škot ushićujuće piše o duhovnoj geografiji, poetici prostora, kosmopoetici kulture, iskustvu života u znatiželji detinjeg oka, o vertikali od tla do gornje tačke kosmosa u plemenitoj tajni života. Onoj važnoj tajni koju će Aleksandar Genis, u jednoj drugoj knjizi, koju je takođe objavila Geopoetika, spustiti na travu i opisati rečima ''Kao i sve veliko, fudbal je suviše jednostavan da bi se lako objasnio.''

Geopoetika je u svojih dvadeset i kusur godina objavila mnoge autore našeg jezika, ali ni jedan se nije približio Vajtovom idealu duhovne poetike prostora kao Božo Koprivica dopunjavanjem originalnog rukopisa knjige ''Samo bogovi mogu obećati''. Taj duhovni samotnik misterija fudbala ispisao je delo izvan i iznad svakog žanra, darivajući nam dragocenu lektiru za dane kada ushićeni praznujemo Svetsko prvenstvo.

Od detinjstva gutam tekstove ljudi koji uzvišeno pišu o složenosti loptanja. Čarobnjaka ima mnogo, od Predraga Milojevića, Miloša Crnjanskog, Ljube Vukadinovića, Svetislava Glišovića, Mire Radojčića, Pere Zlatara, Slave Stojkovića, Vladimira Dimitrijevića,Veselka Tenžere, Sergeja Lukača, Stojana Protića, Frenka Tejlora, Mirka Stamenkovića, Radeta Stanojevića, Zvoneta Mornara, Mileta Kosa, Bogdana Tirnanića, Zdravka Reića, Nik Hornbija, Nikole Simića do Vlade Stankovića, Jovana Sekulića, Gorčina Stojanovića i dalje...Kažem ima ih, ali postoji i Božo Koprivica! Sa uzbuđenjem napaljenog klinca i nestrpljenjem zagriženog matorca, između prenosa iz Brazila, iznova izčitavam njegove eseje, poeme, zapise, haiku tekstove u zbirci ”Samo bogovi mogu obećati”. Kakvo putovanje kroz istoriju posleratnih svetskih prvenstava kroz sudbine najvećih matadora igre! Zbirka fusnota o dreserima uličnih krpenjača što odrastaju u suverene odsudnih lopti na utakmicama koje se ne zaboravljaju.

Božo to na papiru čini kao Di Stefano na travi. Totalitarac. Piše mozgom, srcem i krvlju. Kad je svevišnji raspoređivao talente, kod Koprivice mu puče koncept, nije štedeo. Dao mu je i za neke od nas što smo stajali iza u redu. Zato Božo nosi dar da fudbal voli strašću odanog navijača, pamti mudrošću sveznadara, razume uzvišenošću filozofa a dojasni poezijom barda. Kao što Sanja Domazet iz čudesnog vrela dvadesetog veka prosejava reči za svoje ”Božanstvene bezbožnike” tako Božo tvori najlepše portrete gosparima umetnosti igre koje voli. A voli ih istinski i strasno, kao fudbaler, kao esteta, kao pisac najplemenitijeg reda. Poput Krojfove ekipe što je plenila fudbalom po celom terenu, tako, baš tako Božo, obdaren sposobnošću da u običnom detalju prepozna poeziju, nudi simfoniju svoje i tuđih sudbina, zavičaj homo ludensa, slavlje fudbalske inteligencije kroz golove i poteze koji vremenom ne blede, šarm koji oplemenjuje terene i epohe, lomni putopis po nedohodima lične biografije i razvalinama Osimove Jugoslavije, o vrlinama koje razdvajaju igrače zadatka od majstora rođenih da loptom kvare zakone fizike i logike.

U prostoru jezika u kome mnogo toga nedostaje a književnih nagrada ima previše, uvreda za magičnu beletristiku, za žanr koji mnogo toga podrazumeva a nema tačne međe, je uredno zaobilaženje autora knjiga ''Volej i sluh'', ''Kiš, Borhes i Maradona'' i ''Dribling''. Koprivica je onaj koji svojim rukopisom upotpunjuje najfiniju liniju pisanja o sportu u složenoj prirodi smrtnika. Onu što se proteže od Crnjanskog, Andrića, Mihailovića, Kiša ...