Ovo je pobeda: A vreme će pokazati

 Ovo su sati i dani kad Grobare obuzimaju bes, patnja, srdžba. Iz kože bi da iskoče, jer su naprasno probuđeni iz sna. Živeli su taj san. Došlo se do tačke da se na utakmice dolazi ne da bi se pobedilo, nego da bi se uživalo u ambijentu kako god da se završi. To što su se pojedine dame šminkale, što je bilo influensera, što su neki samo šetali pantalone predstavlja prirodan rast kluba, ali bar 80 procenata publike je poslednje četiri i po godine imalo zakazan sastanak sa Željkom Obradovićem. Malo pre pola devet, pa sve do pola 11. Bilo da je njegov osmeh kojim je te ljude dočekivao na početku ili zajapureno lice koje bi se pojavljivalo na ekranu, tretirali su ga svojim. Kao člana porodice, rođaka, najboljeg druga. Život u drugoj dimenziji.

Obradović je u salu vratio ljude koji dugo u njoj nisu bili, oplemenio one koji su bili tu kad se poseta merila desetinama, mada je još važnije što je stvorio nove generacije, spremne da pevaju Partizanove pesme i emitiju energiju kojom ih je inficirao. Animirao je sve i kao što je tih 20.000 ljudi iz sedmice u sedmicu verovalo da će da ostvari „jedan davni san“, tako je i sam Željko bio ubeđen da će se ponoviti uspon na krov Evrope.

Nije se desilo. Pa, šta.

Ostale su uspomene. A, ostali su i trofeji. Pre njega, Partizan deset godina nije bio pobednik ABA lige, pa je u tri sezone dvaput bio najbolji. Pre njega 11 godina nije bio šampion Srbije, pa je i taj pehar podigao.

Bilo da se pojavi u Atini, gde ga tretiraju kao Kralja košarke, bilo da kroči u Istanbul gde je maltene sultan o očima Fenerovih pristalica, bilo da je u Španiji, Italiji, Francuskoj, Nemačkoj... To ne pokazuje samo kakav je trener, nego kakav je čovek.

U Arenu se nije ulazilo samo (ili uopšte) zbog Partizana, Ostoje, Savića, Lesora, Pantera, Ledeja, jednog ili drugog Džonsa... Nije ni zbog Vanje, Jaramaza, Zagorca... Ljudi su hteli da vide izbliza auru najvećeg trenera koji je ikad dodirnuo parket na teritoriji Starog kontinenta. I kad tribine urlaju prilikom njegovog izlaska iz tunela, kad poljubi u čelo onu devojčicu dok korača ka klupi, dok otpozdravi publici.... To su pojedinačne pobede veće od svake rezultatske.

Zato je veliki. Zato što su se i pristalice Crvene zvezde radovale pobedama nad Partizanom sa Željkom Obradovićem više nego onim dok su na klupi crno-belih sedeli Nenad Čanak, Vlado Šćepanović ili Sašo Filipovski. Zato što se Željko harizmom uselio u svaki dom, bez obzira na navijačko opredeljenje. I što njegov odlazak komentarišu svi. Ili, što bi on rekao: “Mnogi bi se obradovali da odem“.

E, to je pobeda. Što je rastanak kao vest godine pretvorio u vest decenije. Što emocije struje kroz jedne i kroz druge. Domaće i strance. U Beogradu i u Atini i ko zna gde sve još. Zato je Žoc bio na pravom mestu. Ne, nije u pogrešnom trenutku. Bilo je suđeno da bude sad, da traje duže nego prvi put, da se pamti, jer ima šta. Ko to ne razume, taj je na pogrešnom mestu.