Dan posle: Šta reći, a ne zaplakati

 Sinoć je srce Partizana puklo, ali nije prestalo da kuca.

Poraz od Fenerbahčea zaboleo je, ujeo, presekao dah — ali nije slomio ništa što je crno–belo.

Jer Partizanov navijač zna jednu istinu:

pobednik je onaj ko ustane, ne onaj ko padne.

I zato, iako je Fener slavio, ova utakmica nije bila običan poraz. Bila je rat. Bila je borba. Bila je lekcija.

I bila je večer kada je ceo region pričao o muralu navijača Partizana — Miloš Obilić ubija Murata, kao opomena, kao simbol, kao poruka da se nikoga ne plaše.

 Društvene mreže su sinoć gorele su zbog murala na kome Miloš Obilić probada Murata.

Neki su se čudili, neki kritikovali, ali navijači Partizana su znali šta znači:

“Kad je najteže – udari jače.”

Bio je to vapaj za hrabrošću, poruka da se ništa ne predaje, da se protiv Fenera igra srcem, krvlju, glasom.

I baš zato što je poraz stigao posle tolikog naboja, bolela je ova utakmica više nego obična.

Partizan se držao, grizao, trčao, pokušavao da probije Fenerove zidove.

Navijači su urlali, Arena je zubljala, svaki koš dizao je publiku kao da dolazi preokret.

Ali Fener je imao svoje veče.

Preciznost, hladnokrvnost, minuti koji su curili kao olovo.

Partizan je pao, ali nije se predao.

Uprkos lošoj seriji šuteva, uprkos promašajima, uprkos pritisku  crno-beli su gurali do zadnje kapi daha.

I baš zato poraz boli.

Jer niko ne voli kad se hrabrost ne nagradi.