Ludačka energija Belića, sinergija sa igračima, Duljaj bez zaleđine: Partizan polako vraća navijače

 Bez mnogo filozofije promenio je krvnu sliku crno-belih i ubacio ih u "borba bre" stanje, pa će za grupnu fazu Lige konferencija igrati sa Nordsjelandom.

Crno, da crnje ne može biti. Tako je izgledao Partizan nakon završetka prošle sezone koja će ostati upamćena kao najgora od raspada velike Jugoslavije. Četvrto mesto, očajna igra, igrači koji beže iz kluba, sumnjiv prelazni rok koji se tradicionalno odrađivao sa debelim zakašnjenjem.

Sa svim tim i još mnogo više je morao da se nosi Igor Duljaj koji je u najgorem trenutku preuzeo klub u drugom delu prošle sezone. Miljenik „grobara“ iz igračkih dana, koji je svojom bespoštednom borbom i iskrenom ljubavlju prema Partizana postao heroj juga, našao se u nezahvalnoj situaciji koju mu je kreirala uprava.

Ali, kao što je kao igrač prihvatao sve zadatke i davao maksimum na terenu, tako je pristupio i trenerskom poslu, iskreno i bez zadrške.

„Da je bolja situacija u klubu, ja verovatno ne bih bio trener Partizana“, rekao je na promociji skromni Duljaj i zasukao rukave.

Korak po korak je gradio kulturu koje je mnoge podsetila na čuveno Vujoševićevo „borba bre“, koji je bio Partizanov DNK u trofejnim košarkaškim godinama.

Dok mnogi treneri biraju plejmejkere i organizatore kao svoju produženu ruku na terenu, lice Duljajevog Partizana postao je Kristijan Belić. Beskompromisni borac sa ludačkom energijom uprkos čestim ispadima sa one strane fudbalskih zakona koji su ga koštali crvenih kartona, postao je ljubimac navijača kao što je Duljaj bio nekad.

Postao je i lider na terenu kada je odnos prema igri u pitanju, pa i ostali „cepaju travu“ sledeći njegov primer u želji da neutrališu protivnika.

Tu se najbolje vidi Duljajev pečat koji je pored mentaliteta ima i dovoljno hrabrosti da u vatru gurne i Mihajla Ilića, i da mu veruje, što mu talentovani štoper vraća višestruko sjajnim partijama.

Polako je počeo da sklapa mozaik i uigrava pojačanja, a ne libi se da prizna grešku i promeni stvari kao što je to uradio nakon lošeg izdanja u Azerbejdžanu.

I ne samo da je spreman da prizna grešku, već je uspeo da ubedi igrače da veruju i kada ne ide. Ophrvani problemima, stalnim kritikama, lošom atmosferom oko kluba, igrači bi prošle sezone često padali čim bi nastao i najmanji problem, dok je ova ekipa spremna da igra do koske i do samog kraja. Uostalom, dve pobede u četiri dana kojima se ekipa sa ivice ambisa izvukla i izazvala euforiju najbolje su svedočanstvo novog mentaliteta.

Međutim, najveća pobeda koju je Duljaj uspeo da ostvari jeste sinergija sa navijačima i što ih je ubedio da poveruju da ovaj Partizan uprkos brojnim limitima može da se nosi sa Crvenom zvezdom i igra ozbiljnu ulogu u Evropi.

„Da se vratimo pre mesec dana kako je sve to izgledalo. Naša najveća pobeda je što smo igrama naterali navijače da se vrate na stadion. Bila je gotovo domaćinska atmosfera, oba tima su pokazala fudbalsku predstavu, više su uživali naši navijači. Opet ponavljam, najveća pobeda je što su igrači naterali navijače da se vrate, oni su naša najveća podrška“, naveo je trener Partizana posle meča u Novom Sadu i pobede nad Vojvodinom sa 2:0.

Pokazao je i veliku želju da što više navijača crno-belih dolazi na utakmice tog kluba, zbog čega je izneo i predlog da im se vrate pare.

„Prvo ću zamoliti one koji su uzeli članske karte da ih vrate, da im se vrati novac i da se omogući navijačima besplatan ulaz ili da bude simbolična cena. Znam da svaka organizacija utakmice dosta košta, ali ništa nema cenu ako napunite stadion. To je moja poruka ljudima koji su u klubu, a naravno i navijačima da dođu“, jasan je bio Duljaj.

Uprkos praznom jugu protiv Sabaha, došlo je skoro 15 hiljada ljudi na stadion i stvorilo dovoljno dobru atmosferu da se igrači osete voljenim i podržanim.

Možda sve to ne bude dovoljno u konačnom zbiru, jer Partizan čekaju izuzetno ozbiljni Nordsjeland i borba za domaće trofeje sa silno pojačanim večitim rivalom, ali je u Humskoj probuđen plamen.

Još kad bi imao ljude koji će mu stati iza leđa, a ne Milorada Vučelića i Miloša Vazuru, bilo bi mnogo radosti za Partizan.