ГЛАС РАЗУМА

Crno-beli hrabrom igrom u Norveškoj stigli do 1:1, što im je posle 2:1 iz Humske bilo dovoljno da se u petak u Monte Karlu nađu u žrebu za Ligu Evrope. Strelac pogotka za prolaz Nemanja R. Miletić. Partizan je u Ligi Evrope! Crno-beli ponovo će, 11. put u svojoj istoriji, igrati grupnu fazu jednog od dva klupska UEFA takmičenja. Partizan je u prošlosti osam puta bio učesnik Lige Evrope i dva puta Lige šampiona. Junak meča u Moldeu je Nemanja R. Miletić! Desnom beku srpskog osvajača kupa malo toga je polazilo za nogom do 80. minuta, kada je maestralno iskoristio blokove Aleksandra Šćekića, a potom i Bojana Ostojića i posle filigranski preciznog centaršuta Zorana Tošića iz kornera, loptu smestio pored veoma raspoloženog Aleksandra Kraninksa. Odlično su crno-beli odigrali prvo poluvreme i kada se sve sumira nedostajao je samo pogodak iz tri vrlo dobre šanse koje su propustili Tošić, Saša Zdjelar i Ostojić. Nadmoćnost na sredini terena bila je dovolja da rivala učini potpuno bezopas...

Песма “Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи”, руског песника Константина Симонова, због услова у којим је настала ушла је у антологију. Симонов је био велики руски писац, песник и патриота ког је судбина често одводила на ратне фронтове. Безнадежно је био заљубљен у Валентину Серову, тада најлепшу и најпопуларнију глумицу… Она је, међутим, била удата. Пошто је супруг генерал, кога је јако волела, преминуо, Валентина је дуго патила. Потом се упуштала у многобројне љубавне афере, али никог није успела заволети као свог покојног супруга. А онда, ратне 1940. године упознала је Симонова, који је годинама маштао о њој. Ушли су у везу која је била све оно о чему је писац маштао, али, невоље тек долазе. Симонов је отишао на ратиште и у јеку највећих борби схватио је да се неће вратити кући жив. Једино што га је одржавало била је фотографија и мисао на своју прелепу Валентину која је жељно ишчекивала да јој се врати. Тада је одлучио да јој напише песму која ће јој говорити колико је он воли, чак...

Legendarna voditeljka Televizije Beograd Danka Novović preminula je u bolnici na Bežanijskoj kosi u 76. godini. Danka Novović je rođena u Prokuplju 1943. godine. Na televiziji Beograd radila je od njenog osnivanja 1958. godine. Otmenim držanjem, posebnom dikcijom i bojom glasa obeležila je televiziju u Jugoslaviji i Srbiji. Još kao osnovac volela je da recituje, glumi, igra i peva na školskim priredbama. Završila je Šestu beogradsku gimnaziju i nastavila da pleni na sceni. Pevala je u prvom Omladinskom klubu u Beogradu, dok su repertoar koji je izvodila sa Minjom Subotom bile italijanske kancone, džez i rokenrol. Studirala je Pravni i Filozofski fakultet ali, kako je govorila, nije imala vremena da ih završi. Kao dvadesetogodišnjakinja, posle dvoipogodišnje pripreme sa lektorima, počela je televizijsku karijeru 1958. u direktnom prenosu – čitajući najavu programa. Radila je i kao urednik Dnevnika, ali je sebe smatrala spikerkom – to je bio njen poziv. ...

Završila se još jedna školska godina. Moj srednji sin je završio Osmu beogradsku gimnaziju. I to me je nateralo da napišem neke stvari. Mogla sam i ranije, ali nisam htela sinu da pravim probleme. Neko sam ko vrlo dobro poznaje gimnazije u Beogradu.Završila sam Matematičku gimnaziju a prva dva razreda sam išla u 12. beogradsku gimnaziju. Najstariji sin je završio Šestu beogradsku gimnaziju.Prijatelji rade u Prvoj beogradskoj, a deca mojih prijatelja idu ili u Četrnaestu ili u Desetu i Devetu. Matematička je naravno najbolja gimnazija, ali nju pohađaju talentovana deca. Uvek sam smatrala da je gimnazija institucija koja je bliža fakultetima nego drugim srednjim školama.U njoj se većinom školuju budući akademski građani Moj najstariji sin i ja samo ponosni na naše gimnazije.Drugarstvo, odnos profesora uopšte atmosfera to je sve što je lepo i što zauvek nosimo u našim srcima. Moja srednji sin se ne može pohvaliti time. Njegova 8.beogradska gimnazija je kao ružan san. sem društva i ...

Porušen je čitav jedan grad i sve ono što je predstavljao nekad. Više ne liči na onaj grad koji pamtim. A ko bi pa mogao više da ga prepozna, nakon svega šta su mu uradili ili već planiraju da urade. Preoran je, zatrpan, izbetoniran, posečen, uzoran, ponovo preoran, izbušen, okopan, pa ponovo izbetoniran. Neka nova opskurna subkultura, koju je ovaj čopor ovde doneo sa sobom, lišen bilo kakve estetike, vođen isključivo ličnim interesom, poput vukova sa Wall Street-a lopatama grabi profit bacajući ga na kamaru, dok valjaju betonske ploče nabavljene preko Del Boja i Miki Pirsa. Sve mora biti popločano. Greota da se bace! Ploče, mislim… Slučajno ugledah negde na netu fotku onog rugla koje ovi drznici još uvek nazivaju Trgom Republike. Bejaše to nekad mesto gde su se mnogi parovi nalazili po prvi put, noseći pod miškom knjige Kapora, Kundere, Selindžera ili pak Zvonimira Majdaka i Branislva Glumca. Bilo je i onih koje si mogao videti kako sa karanfilom u ruci, kao znakom raspoznavanja...

Vladao je punih 35 godina. Prošlo je 39 godina od smrti Josipa Broza Tita, doživotnog predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Nacionalni servis, RTS, objavio je tekst o ovom državniku i vojskovođi, koji prenosimo. “Kada čujete reč TITO, šta vam je prva asocijacija? SFRJ, blagostanje, drug-gospodin, komunizam, maršal, ponos ili zločinac. Odgovori zavise pre svega od životnog doba i sećanja na vreme u kome se živelo ili o kome je pričano. Oni koji ga pamte po dobru sećaju se priče o svinjskoj glavi i sankanja u drvenoj karlici, sleta i štafeta za Dan mladosti, pokreta Nesvrtanih, socijalizma i radničke klase, bratstva i jedinstva, ORA… Za njih je Tito bio ljubimac sveta, najveći sin naroda i narodnosti za čijeg doba su imali bezbrižno detinjstvo i mladost, siguran posao i platu, plavi dres i crveni pasoš u džepu sa kojim su mogli svuda u svet, a vraćali su se uvek u Jugu. Sa druge strane za neke je asocijacija na Tita – Goli otok, Ustav iz 1974., crveni re...

Uzvik  „Za Tita, ura, ura, ura!"  odzvanja stadionom  Jugoslovenske narodne armije . Desetine hiljada  mladih Jugoslovena kliče sa terena. Hiljade dlanova aplaudiraju sa tribina. Počinje pesma  Druže Tito mi ti se kunemo , publika je na nogama. Na nogama je i Josip Broz Tito. Ređaju se pesme, mladi plešu na terenu, a zatim utrčava učenica iz Gnjilana, noseći štafetu mladosti - simbol „bratstva i jedinstva" i „ljubavi prema drugu Titu". Tako je izgledala proslava Dana mladosti 1979. godine - poslednja koja je održana za vreme Titovog života. Kada pominjemo 25. maj, prvo mi na pamet pada baš slet. Još od osnovne škole, pa posle i u gimnaziji, bilo je najinteresantnije ko će učestvovati na sletu. Štafeta je na teren dolazila i nakon predsednikove smrti, a poslednji put 1987. godine. Dan mladosti obeležavao se 25. maja od 1945. do 1988. godine i okupljao je omladinke i omladince iz svih delova nekadašnje zemlje - od Vardara do Triglava. Praznik se do 1...

Legendarni novinar i pisac Duško Radović biio je urednik "Pionirskih novina", urednik programa za decu Televizije Beograd, urednik lista "Poletarac", novinar "Borbe" i od 1975. godine urednik Studija B. Dela ovog pesnika prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Dobitnik je najuglednijih nagrada u tadašnjoj Jugoslaviji. Svi pamte njegovu popularnu radio emisiju "Beograde, dobro jutro", a posebnu čast mu ukazuju navijači Partizana. Svi kojima je crno-bela boja mila, sa posebnim pijetetom pamte čoveka koji je među svoje najveće ljubavi ubrajao Partizan. Duško je bio majstor reči. Nikada naša književnost, a o sportu i da ne govorimo, nije imala takvog pesnika i pisca koji je bio škrt na rečima, a istovremeno bogat mudrošću, dubinom misli, humanošću... Dve njegove misli imaju gotovo programsku snagu za navijače crno-belih. "Za druge se navija, Partizan se voli". "Ja molim igrače Partizana da pobe...

 Bio je pameta, lep, duhovit, šarmantan, obrazovan, talentovan, ..... Ali droga ga je uzela pod svoje. Zato još jednom da s e podsetimo njegove ispovesti . On je imao sreće a milioni ljudi na svetu nemaju. – Majka me je nalazila u strašnim stanjima. Dotle je dolazilo da bi me ona stavila u kola i dala mi pare za drogu jer više nije mogla da me gleda. Nisam imao više gde da se ubodem - počeo je svoju ispovest svojevremeno Igor Pervić. Igoru su tada pomogli majka Lidija Pilipenko primabalerina Narodnog pozorišta i očuh Miša. - Doveo sam očuha do ludila, hteo je da me udari, to je bilo iz ljubavi. U tom trenutku sam počeo da vičem “ti nisi moj otac, nemaš prava da me biješ”. Posle toga sam pobegao iz kuće, pošto su me zatvorili u sobu i posklanjali svu garderobu. Stanovao sam na prvom sparatu starogradnje, to je kao treći sprat novogradnje i onda sam u pidžami na pruge izašao na prozor i spustio se na noktima niz zid i bos izašao. Bio sam dete, imao sam četrnaest god...

Dok stojim na kasi novog supermarketa na beogradskoj raskrsnici London, obasjanog blještavim jednoličnim neonom, posmatram zaposlene i kupce pokušavajući da odredim ko bi od njih možda mogao da ima neko maglovito sećanje da se na mestu na kome se danas guramo među gondolama sa robom nekada nalazila jedna od najvećih diskoteka u gradu, tamo negde početkom osamdesetih, zvana „London". Prostor nakon nekoliko decenija i isto toliko rekonstrukcija više ne nosi nikakve tragove na davnu funkciju. Teško mi je da iole blizu procenim gde se tada nalazio podijum, šank ili didžej, a gde separei i galerije za sedenje. Maglovito pokušavam da izvučem iz memorije neke trenutke koje sam proveo tamo, u vreme kada je disko fazon sa kojom godinom zakašnjenja iz Njujorka i Italije stigao u Beograd, u to vreme prestonicu zemlje zvane Jugoslavija. „London" je bio baš velika diskoteka, ako me sećanje i tadašnja perspektiva ne varaju, ali nije bio jedina. Danas Beograd važi za nekakvu vibrant...