Beograd nije njihov – Beograd je moj

 Gušim se. Ne od smoga, već od onih koji su prisvojili Beograd. Od onih kojima ulična lampa nije svedok odrastanja, već prilika za tender. Od onih koji ga zovu "grad", a ne Beograd. Od ljudi koji bi da mu promene lice, iako ga nikada nisu pogledali u oči.

Beograd nije ono što su pokušali da naprave od njega. Nije „luksuz“ bez duše. Nije mermer i staklo na vodi. Nije ni zlatna lažna fasada koja ne pamti ni jedan rat, ni jednu pesmu, ni jednu pijanu noć sa kafanskim smehom.

Beograd je Skadarlija.

Beograd su uske ulice Dorćola koje mirišu na prošlost, kaldrma pod stopalima onih koji znaju da svaka kocka ima priču. Beograd je park kod Vuka gde se prvi put poljubilo, gde je neko čitao Andrića dok su mu deca trčala oko klupe. Beograd je Beton hala pre nego što su od nje napravili katalog za skupe satove i prazne duše.

Beograd je Knez Mihailova, gde i dan-danas možeš da vidiš starog slikara kako portretiše prolaznike, da čuješ harmoniku, da sretneš bivšeg profesora ili bivšu ljubav. Tuda su prošli svi – i kneževi i boemi, i đaci i studenti, i prvi pogledi, i poslednji pozdravi. Tuda ne prolaziš, tuda proživiš.

A sad? Sad bi i nju da pretvore u scenografiju za tuđu razglednicu. Da je išaraju kafeterijama, bankama i brendiranim izlozima u kojima se ne ogleda više niko od nas. Ali Knez Mihailova pamti. I neće zaboraviti.

A oni – oni bi da sve to sklone. Da premeste. Da izbrišu.

Sada im smeta Sajam – simbol detinjstva, sajmova knjiga, zanata, nauke, prvih susreta sa svetom. Smeta im što nije dovoljno „blistav“. Smeta im što miriše na prošlost koju ne razumeju. A meni ne smeta. Meni miriše na Beograd. Na onaj pravi.

A Beograd na vodi?

Beograd na vodi je – ruglo. Šminka na beživotnom licu. Telo bez duše. Zgrada koja nikada neće postati sećanje. Oni je zovu budućnost, a ja kažem: to je kraj. Kraj svega što Beograd jeste.

Ja ne tražim Beograd iz razglednice, niti iz investicionog plana. Ja tražim Beograd iz mirisa kestenja na Terazijama. Iz noćnih vožnji tramvajem broj 2. Iz ćutanja koje se podrazumeva između dvoje starih ljudi na klupi kod Kalemegdana.

I zato vam kažem: Beograd nije vaš. Beograd je moj.

Moj, jer sam ga gledala kako plače i kako se smeje. Moj, jer sam u njemu volela, padala, ustajala, pevala i tugovala. Moj, jer mu znam bore, a ne samo osvetljenje.

Možda vi imate dozvole, projekte i moć. Ali ja imam nešto jače – sećanje. I srce koje još kuca u ritmu Balkanske, a ne blještavih fontana koje nikome ništa ne znače.

I ne, nećete ga uzeti. Jer grad bez duše, nije grad. A Beograd, ma koliko ga menjali – dušu još uvek ima. U Skadarliji. U Sajmu. U ljudima koji ga zovu svojim.