Zašto se vlast plaši studenata?

 U državi u kojoj se buka koristi kao oružje – od televizijskih emisija do mitinga, kontramitinga i beskonačnih obraćanja predsednika – najopasniji postaju oni koji ćute. Studenti u Srbiji već mesecima stoje tiho, sa transparentima i porukama koje ne viču, ali odzvanjaju: „Nećemo da padamo s nadstrešnicama“. I to tiho odzvanjanje čini ih opasnijim od svake opozicione konferencije za štampu.

Vlast se ne plaši opozicije. Navikla je da se s njom obračunava po zadatom obrascu: diskreditacija, etiketiranje, medijska manipulacija. Ali studenti su nešto drugo. Oni nemaju politički kapital, nemaju vođe, nemaju plan za vlast – oni imaju nešto mnogo jače: moralnu snagu i kredibilitet tragedije koju nisu izazvali, ali su je odlučili da ne zaborave.

Tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je poginulo 16 ljudi više nije samo inženjerski, nego istorijski momenat. Taj pad nadstrešnice srušio je i ono malo poverenja koje su mladi imali u sistem. A upravo ta srušena konstrukcija postala je temelj za nešto što bi vlast najradije da nikada ne postoji – samosvest generacije koja odbija da ćuti.

I zato je najava studentskog protesta na Vidovdan postala politička pretnja. Ne zbog broja ljudi koji će doći, već zbog nemogućnosti vlasti da ih objasni, ućutka ili kontroliše. Ne možeš uhvatiti vođu protesta koji nema ličnu ambiciju. Ne možeš razbiti poruku koju ne drži partijska infrastruktura. Ne možeš razbiti tišinu koja je dostojanstvena i mirna.

Vučićev odgovor – zakazivanje mitinga vlasti istog dana – nije pokazatelj samopouzdanja, već straha. Straha da će tog dana, na simboličan praznik, slika iz Beograda biti jača od svakog kablovskog prenosa. Straha da će studenti, svojim prisustvom, osvetliti svu prazninu njegovih obećanja i svih nadstrešnica koje sistemski padaju – od bolnica, škola, pruga, do institucija.

I zato vlast već mesecima pokušava da protest prikaže kao politički, kao destabilizaciju, kao strani uticaj. Ali to ne prolazi. Jer studenti nisu političari – oni su deca ove zemlje koja odbijaju da ćute o njenoj propasti. I to je ono što režim ne može da podnese – ne urlanje, ne parole, već mirnu odlučnost da istina ostane živa.

Možda 28. jun neće promeniti vlast. Ali može promeniti narod.

A kad narod prestane da se plaši – tada i vlast počinje da se lomi.