Nikada ih nećemo zaboraviti: Milena Dravić

 Milena Dravić je bila jugoslovenska i srpska pozorišna, televizijska i filmska glumica koja je u skoro 60 godina dugoj karijeri ostvarila na stotine značajnih uloga. Rođena je 5. oktobra 1940. godine u Beogradu. Diva jugoslovenskog glumišta napustila nas je 2018. godine, nedugo nakon smrti svog voljenog Gage. Njihova ljubav trajala je decenijama, o njoj je pisano mnogo puta, a Milena je često isticala koliko je razumevanje i strpljenje bitno u partnerskim odnosima.

U svet filma je zakoračila sa 18 godina, a i pre upisa Fakulteta dramskih umetnosti postala je prepoznatljiva publici u celoj bivšoj Jugoslaviji. Imala je priliku da sarađuje sa čuvenim srpskim i holivudskim glumcima i producentima. Osvojila je brojne nagrade, među kojima su „Velika Žanka“, „Dobričin prsten“, „Nagrada Pavle Vujisić“, „Statueta Joakim Vujić“, „Nušićeva nagrada“ i mnoge druge. Dobitnica je sedam Pulskih arena, tri Statuete ćuran, a nagrađivana je i na čuvenim festivalima u Kanu i Veneciji. Detinjstvo i obrazovanje Milena Dravić je rođena 1940. godine u Beogradu. Sa majkom Anom, ocem Milenkom i bratom Radetom odrasla je u naselju Dorćol. Po završetku Osnovne škole Janko Veselinović, upisala je Prvu mušku gimnaziju. Uporedo sa tim je išla na časove baleta, a talenat za scenu prepoznala je njena tetka, Milenkova sestra. Volela je da ide u Narodno pozorište za koje je govorila da je bio njen „prozor u svet“. U jednom intervjuu je priznala da se okušala i u manekenstvu, te je jednom prilikom učestvovala na modnoj reviji na Kolarčevom univerzitetu. Filmska i televizijska karijera Glumačka karijera Milene Dravić započela je, sasvim slučajno 1958. godine kada ju je u Sarajevu primetio slovenački reditelj češkog porekla František Čap (František Čáp). Ponudio joj je ulogu u filmu „Vrata ostaju otvorena“. Milena je prihvatila, te je celo leto provela snimajući u Sarajevu. Nakon što je Čapova drama objavljena, mnogim rediteljima je za oko zapala nova mlada glumica. Samo tri godine kasnije snimila je isto toliko filmova. Tumačila je Evicu u komediji „Diližansa snova“ u režiji Soje Jovanović. Sa Pavlom Vujisićem, Draganom Lakovićem i drugim čuvenim glumcima je snimila dramu „Bolje je umreti“, dok su joj u komediji „Zajednički stan“ kolege bili Milutin Tatić, Miodrag Petrović Čkalja i druge velike zvezde jugoslovenske kinematografije. Usledile su uloge Natalije u filmu „Leto je krivo za sve“ i Hare u „Uzavrelom gradu“. Ipak, prelomni trenutak se desio 1962. godine kada joj je Branko Bauer ponudio glavnu žensku ulogu u filmu „Prekobrojna“. Milena je, zajedno sa Ljubišom Samardžićem oduševila i kritiku i publiku, te je na Festivalu u Puli dobila Zlatnu arenu za najbolju žensku ulogu. Iste godine se u bioskopima pojavila istorijska drama „Kozara“ u kojoj je tumačila Milju. Reč je o jednom od najpoznatijih filmova Veljka Bulajića u kome je set delila sa Velimirom Batom Živojinovićem, Oliverom Marković i drugim popularnim glumcima. Nakon toga je tumačila glavne likove u TV komediji „Dugme za peti sprat“ i  drami „Radopolje“. U ekranizaciji Nušićeve drame „Narodni poslanik“ Milena je igrala Danicu, a iste godine je objavljen nemačko-jugoslovenski film „Herrenpartie“ („Muški izlet“) u kome je bila Seja. Režiser Obrad Gluščević ju je na setu ponovo spojio sa Ljubišom Samardžićem sa kojim je igrala u komediji „Lito Vilovito“. Iste godine je sa rediteljem Fadilom Hadžićem i njegovom dramom „Službeni položaj“ učestvovala na Pulskom festivalu, gde su dobili Zlatnu arenu. Tokom 1965. godine snimila je četiri filma u kojima je tumačila glavne junakinje. Reč je o drami Puriše Đorđevića „Devojka“, filmu Vojislava Kokana Rakonjca „Klakson“, romansi „Čovek nije tica“ Dušana Makavejeva i komediji Obrada Gluščevića „Čovek od svita“. U novembru iste godine se u bioskopima pojavio film „Le soldatesse“ italijanskog režisera Valerija Curlinija (Valerio Zurlini) u kome je Milena glumila s Anom Karinom (Anna Karina), jednom od najvećih evropskih filmskih zvezda. U toku 1966. godine je snimila tri filma – „Do pobede i dalje“ Živorada Mitrovića, „Pogled u zjenicu sunca“ Veljka Bulajića i „Rondo“ Zvonimira Berkovića. Potom su usledile uloge u dramama „Hasanaginica“, „Nemirni“, „Priča koje nema“ i „Dim“, te ratnom filmu „Jutro“ koji ju je ponovo spojio sa Purišom Đorđevićem i Ljubišom Samardžićem. Godine 1968. je igrala u filmu „Švabica“, nastalom po istoimenoj drami Laze Lazarevića i komediji „Sirota Marija“ u režiji Dragoslava Lazića. Sledeće godine se u bioskopima pojavilo čak osam filmova u kojima je neku od glavnih uloga tumačila Milena Dravić. Igrala je Jovanku u drami „Cross Country“ Puriše Đorđevića, Milicu u „Zasedi“ Živojina Pavlovića, Filomenu u slovenačkoj ratnoj drami „Sedmina“, Milku u „Horoskopu“ Bore Draškovića, te Nadu u Bulajićevoj ratnoj drami „Bitka na Neretvi“. Sa Čkaljom, Mijom Aleksićem i Ljubišom Samardžićem je 1970. godine snimila dramu „Biciklisti“ u režiji Puriše Đorđevića. Sledeće godine je ponovo glumila u šest filmova. Najpoznatiji su „Uloga moje porodice u svjetskoj revolucij“ i „Misterije organizma“. U prvom je igrala sa Draganom Nikolićem, Danilom Stojkovićem i Brankom Petrić. U „Misteriji organizma“ Dušana Makavejeva je tumačila mladu kozmetičarku koja se zaljubila u svetkog šampiona u umetničkom klizanju. Film je u Jugoslaviji bio zabranjen do 1986. godine, a na Međunarodnom festivalu u Kanu je osvojio nagradu „Luis Bunjuel“. Time je i evropska publika dobila priliku da upozna jugoslovensku divu Milenu Dravić. Sledeće godine je snimila kratkometražne filmove „Prvo ubistvo“ i „Kako su se volele dve budale, dokumentarni film „Smeh sa scene: Atelje 212“, dugometražni film „Kad dođe lav“ i seriju „Ženski razgovori“. U komediji „Pjegava djevojka“ igrala je Keti, a u romantičnoj drami „Samrtno proleće“ Veroniku Đaković. Iste, 1973. godine Stipe Delić je promovisao svoj ratni film „Sutjeska“ u kome je Milena igrala Veru. U ovom filmu je Josipa Broza Tita glumio Ričard Barton (Richard Burton), a Savu Kovačevića Ljuba Tadić. Od 1972. godine Milena je sa Draganom Nikolićem vodila zabavnu emisiju „Obraz uz obraz“ koja je emitovana na „Televiziji Beograd“. U međuvremenu je snimila filmove „Nokturno“, „Deps“, „Predstava Hamleta u Mrduši Donjoj“ i „Strah“, te TV komediju „Njurci“. Sa Bekimom Fehmijuem i Slobodanom Đurićem je glumila u filmu „Pavle Pavlović“ u režiji Puriše Đorđevića. Nakon toga je snimala humorističnu seriju „Život je lep“, te tumčila gospođu Delač u čuvenoj seriji „Pozorište u kući“. Glumila je Julijanu Lulu Rističević u komediji „Povratak otpisanih“ i Borku u TV drami Soje Jovanović „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“. Sarađivala je sa Dejanom Mijačom i Aleksandrom Popovićem tokom snimanja filma „Ančika Dumas“ u kome je igrala naslovnu ulogu. Iste, 1977. godine je glumila Lepu Trajković u hit komediji „Ljubavni život Budimira Trajkovića“ u režiji Milana Jelića. U nemačko-jugoslovenskom filmu „Gruppenbild mit Dame“ („Grupni portret sa damom“) Milena je igrala Klementine. Tokom 1978. i 1979. godine je tumačila manju ulogu u filmu „Trener“, te gostovala u seriji „Sedam plus sedam“. Bila je glavna junakinja francusko-jugoslovenskog filma „Tamo i natrag“, te Katica u seriji „Čardak ni na nebu ni na zemlji“. Snimila je i tri TV drame – „Kvar“, „Ljubav u jedanaestoj“ i „Večera za Milicu“. Igrala je i u filmu „Povratak“ Antuna Vrdoljaka, te glumila Julijanu u seriji „Povratak otpisanih“. U drami Miloša Radivojevića „Snovi, život, smrt Filipa Filipovića“ igrala je sestru Aleksandra Berčeka, Dragu Filipović. Tokom snimanja komedije „Rad na određeno vreme“ režiser Milan Jelić ju je ponovo spojio sa Ljubišom Samardžićem, a zatim je u drami Gorana Paskaljevića „Poseban tretman“ scene delila sa Ljubom Tadićem, Danilom Batom Stojkovićem, Dušicom Žegarac i drugima. Ovaj film je doživeo prikazivanje u Kanu, Sidneju, Njujorku, te drugim svetskim metropolama. Dravićeva je dobila nagradu za sporednu žensku ulogu na Međunarodnom festivalu u Kanu, te nagradu za žensku epizodnu ulogu na Filmskim susretima u Nišu. Tumačila je suprugu Nikole Simića u hit komediji „Laf u srcu“, a suprugu Bate Stojkovića u seriji „Sijamci“ koja je emitovana na „Televiziji Beograd“. Usledile su uloge u filmovima „Moj tata na određeno vreme“, „Nedeljni ručak“, „Čovek sa četiri noge“. Tokom ranih 80-ih Milena je glumila i u TV serijama „Šesta brzina“, „Priče iz radionice“ i „Priče iz Nepričave“. Tumačila je Anu u komediji „Šećerna vodica“, Ginu u TV drami „Divlja patka“, a Melaniju Delač u petoj sezoni serije „Pozorište u kući“. Igrala je suprugu Radeta Šerbedžije u filmu „Horvatov izbor“ iz 1985. godine, te bila glavna junakinja filma „Ukazanje Gospe u selu Grabovica“ Bahrudina Bate Čengića. Usledile su komedije „Nije lako sa muškarcima“, „Lijepe žene prolaze kroz grad“ i „Razvod na određeno vreme“. Za „Televiziju Zagreb“ je sa Radetom Šerbedžijom i Mustafom Nadarevićem snimila seriju „Putovanje u Vučijak“ koja je emitovana tokom 1986. godine, dok se na „Televiziji Beograd“ otprilike u isto vreme emitovala serija „Soba 405“ u kojoj je igrala sestru Vidu. Bila je Livadinka Kukurić u komediji „Špijun na štiklama“, a 1988. godine je tumačila lik majke američkog glumca Breda Pita (Bred Pitt) u romantičnoj drami „Tamna strana Sunca“ („The Dark Side of the Sun“). U Šotrinoj verziji Nušićeve „Gospođe ministarke“ Milena Dravić je utelovila Živku Popović, a u komediji Dragoslava Lazića „Sekula se opet ženi“ Sojku. Tokom tri serijala legendarne „Metle bez drške“ igrala je komšinicu Dušicu. Usledile su uloge Vere u filmu i seriji „Policajac s Petlovog brda“, te Marice i Livije u televizijskim filmovima „Niko nije savršen“ i „Dvoboj za troje“. Tumačila je Persidu u TV drami „Ljubav, ženidba i udadba“ koju je režirao Radomir Šaranović po delu Jovana S. Popovića. U periodu od 1998. do 2011. godine glumila je u filmovima „Bure baruta“, „Nebeska udica“ i „Bumerang“, a 2002. je igrala Tašanu u „Zoni Zamfirovoj“. Nakon toga je snimila filmove „Picknick på kurkogården“, „Ledina“, „Sjaj u očima“ i „Lost and Found“. 2007. godine je sa mladim glumcem Stefanom Lazarevićem snimila porodični film „Agi i Ema“, nastao prema knjizi pisca Igora Kolarova. Pojavila se u serijama „Pozorište u kući“, „Lud zbunjen normalan“, „Selo gori, a baba se češlja“, „Šesto čulo“, „Sinđelići“ i „Komšije“. Pozorišna karijera Uporedo sa vrlo uspešnom filmskom karijerom Milena Dravić je gradila jednako uspešnu karijeru u pozorištu. Sarađivala je s najboljim jugoslovenskim rediteljima, poput Ljubomira Draškića, Dejana Mijača, Mire Trailović, Vide Crnjaski, Dušana Kovačevića, Gorčina Stojanovića i drugih. Publici „Ateljea 212“ ostale su u sećanju predstave „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“, „Lulu“, „Kod lepog izgleda“, „Čudo u Šarganu“, „Crnjanski ili lako je Andriću“, „Dekameron“, „Velika mama“ i druge. Na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta je igrala u predstavama „Kir Janja“, „Oksioron“ i mnoge druge. Ipak, u poslednjih desetak-petnaest godina svog života najviše je glumila u „Zvezdara teatru“. Neke od najpoznatijih predstava u kojima je igrala su „Ptic i ptica“, „Urnebesna tragedija“, „Kako potamaniti gamad“, „Lari Tompson – Tragedija jedne mladosti“, „Moj otac u borbi protiv nitkova iz svemira“, „Milena u svetu muškaraca“. U Kruševačkom pozorištu je igrala gospođu Smit u predstavi „Ćelava pevačica“, a u Centru za kulturu Tivat Mariju u čuvenoj predstavi Milana Karadžića „Bokeški D-mol“ za koju je tvrdila da je jedna od najboljih u kojima je učestvovala. Tumačila je Margaretu Savojsku u predstavi Roberta Raponje „Jelena Savojska“, te Mod u Karadžićevoj predstavi „Harold i Mod“ u Beogradskom dramskom pozorištu. Milena Dravić je jedna od najnagrađivanijh glumica jugoslovenske i srpske kinematografije. Uspešno je savladavala komedije, tragedije, drame, te oduševljavala pozorišnu, filmsku i televizijsku publiku. Pored brojnih evropskih nagrada, dobila je čak dve nagrade za životno delo – „Dobričin prsten“ i „Nušićevu nagradu“. Privatni život Milena Dravić je rođena 1940. godine u Beogradu. Na filmskom platnu se prvi put pojavila 1958. godine, a tokom narednih 60 godina postala je „najveća jugoslovenska filmska diva“. S obzirom na posao kojim se bavila, njen privatni život je često bio u fokusu javnosti. Prvi put se udala 1960. godine za režisera Mladomira Purišu Đorđevića. Ipak, nakon nekoliko godina zajedničkog života odlučili su da se razvedu. Potom se udala za pet godina starijeg reditelja Vojislava Kokana Rakonjca, ali je njihov brak 1969. godine prekinula njegova prerana smrt. Mladog glumca Dragana Nikolića upoznala je tokom snimanja filma „Horoskop“ Bore Draškovića. Nakon nekog vremena su se rodile simpatije, a 1971. godine su zajedno snimali film „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“. Usledio je kratki film „Kako su se volele dve budale“ u režiji Aleksandra Đorđevića. U jednom intervjuu Milena je ispričala da su upravo tokom snimanja tog filma, 30. decembra 1971. godine odlučili da se venčaju. Otišli su u Opštinu Vračar i uz prisustvo kume Jelisavete Seke Sablić, potpisali sklapanje braka. Nakon toga su se ponovo vratili na snimanje. S obzirom na veliku popularnost koju su uživali, njihov brak je bio česta tema domaćih medija. Međutim, vrlo brzo su stekli status jednog od najskladnijih parova na domaćoj javnoj sceni. Živeli su skromno i nastojali da što više sačuvaju svoju privatnost. Dragan je nakon duge i teške bolesti preminuo 11. marta 2016. godine na Vojnomedicinskoj akademiji. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Milena je preminula 14. oktobra 2018. godine. Sahranjena je pet dana kasnije pored svog supruga. U novembru 2018. godine predstavljena je monografija pod nazivom „Milena Dravić ili ključ snova“ autorke Ivane Panić.

U skoro 60 godina glumačke karijere krasila je male i velike ekrane svojom pojavom i snagom talenta. Zvali su je i jednom od najlepših glumica ovog podneblja, ali njoj takav opis nije odgovarao.

- Iskreno, ja nikada nisam verovala u to da sam lepa. Jednostavno, nisam se time opterećivala. Možda mogu da kažem kako je moje detinjasto stanje duže potrajalo, jer sam kao žena sazrela tek posle trideset i neke, ali to mi danas dobro dođe - kroz smeh je Milena ispričala 2012. godine u intervjuu za "Story".

Tokom tog razgovora osvrnula se na još neke bitne segmente života i podelila sa čitaocima kako gleda na različita životna pitanja.

O kajanju...

- Ako razmišljam o tome jesam li bolje mogla da odigram ulogu, tu kajanja nema. Mogu da se kajem samo ako sam prema nekome bila loša ili ako nisam učinila nešto, a mogla sam. Važno je ne izneveriti najvažnije ljudske osobine. Žao mi je što nisam neke stvari isprobala, što nisam otputovala na neko vreme u neku drugu sredinu gde bih proverila sebe. Rekla bih da sam tu išla linijom manjeg otpora, vadila sam se na porodicu… Jesam za nju oduvek bila vezana, ali pre bih rekla da su me u tim trenucima obuzimali nesigurnost i strah koje donosi pitanje hoću li se snaći. Međutim, sada vidim da bih uspela gde god da sam bila, ali čim nešto nisam probala, onda neću ni da se kajem.

O osudama žena koje ne postanu majke...

– Svaka žena mora da sluša samo sebe i osećaj koji ima duboko u sebi. Kod tako važnih odluka nikakvi saveti sa strane ne pomažu. To je i individualna stvar koja zavisi i od želje određene osobe za materinstvom, ali i od sudbine. Mnogo je ljudi bez dece, ali je važno da je čovek plemenit i da čini nešto plemenito. To je jako delikatno pitanje koje zadire u sferu najdublje intime.

O životu na nekom drugom mestu...

– Nikada nisam tražila nešto više. U vreme kada sam počinjala da gradim karijeru, gradila se i naša zemlja. Spremale su se velike pozorišne predstave, išlo se na gostovanja u najveće svetske teatre, kod nas su dolazile najveće svetske zvezde… Čuvali smo naš crveni pasoš pažljivije nego kakav brilijantski prsten! Bili smo srećni što možemo da putujemo, pa nismo bili toliko opterećeni imovinskim statusom. Po tri do četiri puta godišnje išlo se u London ili Rim, pa potom u Njujork… I ta putovanja su vredela više od bilo kakvih kuća i luksuznih automobila.

O životu "glumačke zvezde"...

- Ne živim kao zvezda, iako sam doživela slavu i veliku popularnost. Inače, gotovo svi mi umetnici živimo veoma skromno, za razliku od sportista, operskih pevača, estradnih zvezda, biznismena i političara. Rekla bih čak da su glumci potcenjeni.