Da se nikada ne zaborave: Ivo Andrić

Ivo Andrić je najpoznatiji srpski pisac i jedini Srbin dobitnik Nobelove nagrade. Rođen je 9. oktobra 1892. u selu Dolac kod Travnika, od oca Antuna i majke Katarine. Otac mu je preminuo kada je imao samo dve godine. Detinjstvo je proveo u Višegradu, gde je završio i osnovnu školu. Godine 1903. upisuje Veliku gimnaziju u Sarajevu, kada počinje da piše prve pesme. Kao gimnazijalac, Andrić je bio veliki pobornik integralnog jugoslovenstva i pripadnik nacionalističkog pokreta Mlada Bosna, čije delovanje je kulminiralo ubistvom Franca Feridnanda u Sarajevu na Vidovdan 28. juna 1914. godine. Godine 1912. počinje da studira na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Zatim odlazi u Beč, koji ne prija njegovom krhkom zdravlju, pa prelazi u Krakov da bi nastavio studije na tamošnjem filozofskom fakultetu. U Krakovu ga zatiče vest o atentatu koji je izveo njegov saborac iz Mlade Bosne, Gavrilo Princip, pa Ivo odlazi iz Poljske i kreće prema Bosni. Austrijska policija ga hapsi u Splitu i prebacuje ga u tamnicu u Mariboru, u kojoj će kao politički zatvorenik ostati do marta 1915. godine. Beleži pesme koje će, zajedno sa drugima, kasnije biti objavljene u zbirci pesama „Ex ponto“. Po izlasku sa robije, Andrić u Ovčarevu i Zenici ostaje sve do leta 1917. godine i zbog ponovljene bolesti pluća odmah odlazi na lečenje u Zagreb. Tu Andrić dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa „Književni jug“. U Zagrebu ga zatiče i slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“, objavljenom u zagrebačkim „Novostima“ oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Ipak, ni u Zagrebu Andriću nije sasvim udobno, pa u oktobru 1919. godine počinje i svoju političku i diplomatsku karijeru kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Za razliku od Zagreba, Beograd mu prija, a posebno uzvrela književna atmosfera u kojoj učestvuje, provodeći vreme sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinevarom i Simom Pandurevićem. Samo godinu dana kasnije, Andrić kreće u svoj diplomatki pohod postavljanjem u poslanstvu u Vatikanu.

U Beogradu mu je te 1920. godine štampana pripovetka „Put Alije Đerđezela“. Po povratku iz Vatikana, 1921. godine, Andrić je postavljen za činovnika u Generalnom konzulatu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a već sledeće diplomatski put ga vodi u konzulat u Trstu. Objavljuje pripovetke „Za logorovanje“ i „Žena od slonove kosti“, kao i poznati ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. Godine 1923. postaje vicekonzul u Gracu, a nastaje problem zato što nije završio fakultet, pa mu prete otkazom iz nadležnog Ministrastva inostranih dela. Ponudili su mu da fakultet završi državnim ispitom ili doktorkom disertacijom, a Andrić bira drugu opciju. U Gracu je 1924. godine odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vlasti“ i tako stekao pravo da se vrati u diplomatsku službu, što i čini kada biva postavljen u političko odeljenje Ministarstva inostranih dela. Godine 1926. primljen je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, a SKZ mu objavljuje zbirku pripodedaka. Sledi postavljenje za vicekonzula Kraljevine Jugoslavije u Marselju, a zatim i mirniji diplomatski period u Parizu, u koji stiže 1927. godine, na tri meseca. Andrić je iskoristio boravak u gradu svetlosti da zaroni među police Nacionalne biblioteke i arhiva Ministarstva inostranih poslova, prikupljajući građu o Bosni na početku 19. veka za svoja buduća velika dela. U istraživanju mu mnogo pomažeu pisma Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. Posao vicekonzula preuzima u jugoslovenskom oslanstvu u Madridu. Objavljuje pripovetku „Most na Žepi“, a zatim ide u Brisel, pa u Ženevu, gde radi kao sekretar delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Drugo diplomatsko putovanje Ive Andrića 1933. godine ga ponovo vraća u Beograd, kada postaje savetnik u Ministarstvu inostranih dela.

Ostaće zabeleženo da je odbio da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike. Piše intezivno, mada malo objavljuje, a 1934. godine u „Srpskom književnom glasniku“ mu izlazi prvi deo knjige „Jelena, žena koje nema“. U međuvremenu postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela. Veliki pisac, koji u plodnoj diplomatskoj karijeri bio svedok važnih trenutaka, godine 1939. postaje opunomoćeni ministar i poslanik Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Akreditive prilikom dolaska u glavni grad Nemačke predaje kancelaru Rajha Adolfu Hitleru. Videvši u kom pravcu ide Nemačka, u proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku. Njegova ostavka nije prihvaćena i 25. marta u Beču prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda 1941. godine, Andrić se sa osobljem Poslanstva povlači iz Berlina i vraća u okupirani Beograd. Odbija da primi penziju i živi kao podstanar u burnim ratnim godinama. Nije potpisao pronemački „Apel srpskom narodu“ i odbija da mu se objavljuju pripovetke dok narod pati i strada. U stanu u Prizrenskoj ulici i tišini koju presecaju bombe i ratna razaranja, Andrić dovršava svoja dva najveća dela — „Travničku hroniku“ i „Na Drini ćuprija“. Oba su objavljena 1945. godine kao i roman „Gospođica“. Godine 1958.

Ivo se oženio svojom velikom ljubavi Milicom Babić. Zajedno počinju da žive u Ulici proleterskih brigada 2a. Veliko priznanje mu stiže u vidu Nobelove nagrade 1961. godine za roman „Na Drini čuprija“. Ivo Andrić je bio mason. Ovo su njegove reči o tome: „Kad mi je ponuđeno da stupim u Slobodnu zidarsku ložu, bio sam mlad čovek koga nisu privlačili ni društvene zabave ni partijsko-politički život. I vrlo sam rado prihvatio priliku da se nađem u društvu ozbiljnih i dobronamernih ljudi, gde bih mogao, možda, i koristiti zemlji i društvu i usavršavati se i podići lično“.

Andrićeva dela: „Ex ponto“, stihovi u prozi, 1918. „Nemiri“, stihovi u prozi, 1920. „Put Alije Đerzeleza“, 1920. „Most na Žepi“, 1925. „Anikina vremena“, 1931. „Portugal, zelena zemlja“, putopisi 1931. „Španska stvarnost i prvi koraci u njoj“, putopisi 1934. „Razgovor sa Gojom“, esej 1936. „Na Drini ćuprija“, roman 1945. „Deca“, zbirka pripovedaka. „Gospođica“, roman 1945. „Travnička hronika“, roman 1945. „Na Nevskom prospektu“, 1946. „Na kamenu“, u Počitelju, „Priča o vezirovom slonu“, 1948. „Prokleta avlija“, novela 1954. „Igra“ 1956. „O priči i pričanju“, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. „Jelena žena koje nema“, roman 1963. „Šta sanjam i šta mi se događa“, lirske pesme koje su objavljene posthumno 1977. „Omerpaša Latas, nedovršen roman“, objavljen posthumno 1977. „Na sunčanoj strani“, nedovršen roman, objavljen posthumno „Znakovi pored puta“, knjiga objavljena posthumno „Sveske“, knjiga objavljena posthumno Andrićevi citati: „Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo događaje podnijeti zavisi u dobroj mjeri od nas samih, dakle na to treba trošiti snagu i obraćati pažnju.“ „Uspjeh je ono što čovjeku vrat lomi.“ „Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.“ „Nije strasno sto se stari, slabi i umire, nego sto za nama dolaze i nadiru novi, mlađi i drukčiji. U stvari u tome i jeste smrt. Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s leđa guraju.“ „Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje.“ „Dobrota je u ovom svetu golo siroče.“ „Nije najveća budala onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što pročita istina.“ „Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe.“ „Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.“ „Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća.“ „Ljudi nikad neće prestati da traže i žele više i bolje od onog što im sudbina daje.“ „Tako je ljudski život udešen da uz svaki gram dobra idu dva grama zla, da na ovoj zemlji ne može biti dobrote bez mržnje ni veličine bez zavisti, kao što nema ni najmanjeg predmeta bez senke.“ „Od straha su ljudi zli, podli i surovi, ali od straha mogu biti i darežljivi, pa čak i dobri.“ „Svi mi umiremo samo jednom a veliki ljudi po dva puta: jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina.“ „Smrt briše samo nestvarne veličine, a istinske učvršćuje i uzdiže. “ „Sve su Drine ovog sveta krive; nikada se one neće moći potpuno ispraviti, ali i nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.“ …