"Naš Lazar je bio radost, muzika, veselje - sad je sve to zamuklo"
Ivana je tog dana radila drugu smenu. Kao i obično, sin je trebalo da je sačeka u Ravnom Gaju i vrati kući. Dogovorili su se, a on joj je porukom potvrdio da je uveliko bio tamo sa prijateljima. To je ujedno bila i poslednja poruka koju je dobila od Lazara, jer ju je po izlasku iz autobusa dočekao strašan prizor – policija, komšije, i mnogo ranjene dece, među kojima je odmah prepoznala belu duksericu svog sina i njega kako leži teško povređen.
Početak dana je delovao kao svaki drugi, ali su poslednji sati tog 4. maja potpuno zaokrenuli život četvoročlane porodice iz Malog Orašja. Za roditelje nastradalog Lazara Milovanovića (19), njihov sin i dalje živi.
Povodom navršavanja godišnjice masovnog ubistva u Duboni i Malom Orašju, majka i otac Ivana i Milan u razgovoru za NIN govore o uspomenama i sećanjima na njihovog sina.
Kako kažu, dan im počinje ulaskom u Lazarevu sobu. Nekada zajedno, a nekada sami popiju jutarnju kafu sa svojim sinom, otac i rakijicu, popričaju, pa tek onda mogu da krenu sa uobičajenim poslovima. Teško, bez mnogo volje, ali sve za njega i porodicu koja je mladiću za života, značila više od svega.
Živahan dečak plavih očiju, zaljubljen u kola i traktor
Lazar je još kao dečak razvio ljubav prema vožnji. Prema rečima njegovih roditelja, to je bio talenat, dar od rođenja koji je s godinama postajao sve veća strast i sastavni deo života.
“Bio je baš vezan za mene. Kada krenem negde autom, traktorom, to se zna – sedne pozadi u auto između sedišta i upija svaki pokret, kako stisneš kvačilo, kako menjaš brzine. Već je od petog razreda znao samostalno da vozi auto. Isto i na traktoru, ne vidi se iza volana, i ono kad pogledaš, Laki vozi. To ga je privlačilo, to je bila želja. Pričali smo da se negde zaposli, ali ne. Išao je na varijantu da stekne uslov za C I D. Vožnja ga je zanimala i ne znam da li bi neki drugi posao voleo da radi sem toga”, priča Lazarev otac setnim glasom.
Kaže, najveći strah mu je izazivala baš ta vožnja, da se ne dogodi nekakav udes, da ne sleti sa puta ili da nekog ne povredi.
„Pričali smo mi tako. Vozi brzo, prođe, pa ga savetujem - nemoj Laki, a on se samo nasmeje“, priseća se Milan, ali i mama Ivana.
Prema njenim rečima nije postojalo nešto što nije umeo da izvede svojim kolima. Ne, on ih nije vozio, već je njima „leteo”.
Isto je važilo i za traktor. Toliko ga je često vozio, da se otac ne seća dana kada je seo za volan dok je Lazar bio tu. Tako je mladić vremenom preuzeo na sebe dobar deo posla koji je njegov otac započeo mnogo godina ranije. U porodični voćnjak je ušao sa velikim ambicijama i željama, ali s jednim ciljem – da ostane na svojoj zemlji i da nastavi da neguje ono što su teškim radom stvorili njegovi roditelji, zbog čega oni, nisu mogli biti ponosniji.
Sa 15 godina počeo je da vodi čitavo domaćinstvo
„Svaki voćnjak, sve je to bilo sređeno kao knjiga. Sve je znao sam da završi. Voleo je da ode na pijac s njegovim društvom. Natovari robu, odnese, tamo ima neki vagon pa sednu, pojedu pljeskavicu, druže se. Znao je i cene, samo obrne telefon, čas se raspita gde šta ide, gde se šta traži, gde može šta da proda. Voleo je to baš. Tu mi je skinuo jednu brigu s glave. On je to nekako lakše radio. Išlo mu je od ruke, i nije mu bilo teško“, priseća se Lazarev otac u suzama.
Voćarstvom je počeo da se bavi i pre nego što je upisao srednju školu, smer za operatera mašinske obrade. Kako je vreme prolazilo, Lazar više nije samo pomagao ocu i majci, oni su počeli da pomažu njemu. Jedva da je imao 15 godina kada je počeo da vodi čitavo domaćinstvo, i zrelost kao da mu je 30. Uprkos želji njegovih roditelja da se zaposli u nekoj firmi, kao što su to i učinili mnogi vršnjaci, njegov put je uvek bio jasan.
Sve ideje su bile vezane za taj voćnjak i ulaganje u poljoprivredu - od kupovine novog traktora, kombija za prevoz plodova na pijacu, do novih sadnica i širenja plodne zemlje. Imao je pregršt planova kako da proširi porodični posao, ali nažalost premalo vremena da sve to i ispuni.
Veliko, složno društvo koje je znalo da živi
Premda je važio za izuzetno odgovorno dete - ujutru dovozio radnike na njivu, uveče ih odvozio, i celog dana sa njima radio, uvek je imao vremena za prijatelje, pa bi onda posle par sati sna, krenuo u novi dan.
"Kako se koje dete rodi, neko privlači grad, a njega je privlačilo ovo. On grad nije voleo. Umeo je da ode, ubeđivali smo ga - ajde Laki, kraj godine je, ali ne. 'Šta da radim ja tamo 15 dana?'. Imao je širok krug prijatelja, maltene u svim okolnim selima, na desetine drugara. Koliko su puta kod mene došli u pola noći, oko 22-23 sata, roštiljaju, peku pile. Sednu dole u garažu i celu noć tako se druže. Bili su slobodni, ništa im nije bilo uskraćeno. Imao je slobodu, ali je nikada nije zloupotrebljavao", priseća se Milan.
Mladi u Malom Orašju su zajedno proslavljali svaki rođendan, krštenje, praznike. Za Lazarev 19. rođendan je bilo lepo vreme, jun mesec, a Ivana se seća da je u njihovom dvorištu tog dana bilo više od 40 dece. Uz ogroman zvučnik i muziku, veruje da niko u komšiluku te noći nije oka sklopio.
"To je bio Laki, znate - muzika, veselje, radost. Kad naiđe auto čuje se muzika, pa tek onda stiže auto. Ja sam ga nekad i grdila, znate, kao majka... Laki, noć je, kasno je, ima tu i starijih ljudi koji rade, treba da odmore. Sada sve to fali. Sad je sve tako zamuklo. Mir, tišina, zamrlo je prosto", priča Lazareva mama, trudeći se da ostane jaka, ali glas drhti i suze teku.
I taj 4. maj Lazar je proveo sa porodicom, prijateljima, ali i na svom traktoru. Nakon što je odvezao majku na autobus, otišao je da pomogne svom drugu i prvom komšiji Nemanji oko trešanja. Zalivali su i jagode i čitavog dana bili u pokretu. To veče su se okupili u Ravnom Gaju da proslave ranije Đurđevdan, ali i to što je mali Marko, postao ujak.
Od jednog sasvim običnog dana...
Pošto je kuća porodice Milovanović prilično udaljena od stanice, Ivanu su posle druge smene čekali ili suprug, ili Lazar. Te večeri, Lazar joj je javio da će je on sačekati u Ravnom Gaju. Poruka joj je stigla u 22:31, i to je bio poslednji razgovor koji je imala sa sinom. Već u 22:32 čuli su se prvi rafali, što je tek kasnije saznala.
Na putu do Ravnog Gaja, policija je uveliko obilazila autobus u kom se Ivana nalazila. Kada je izašla na stanici, zatekla je veliki broj kola, komšije iz sela i strašan prizor, u kom je istog trena poznala svog sina među ostalom decom.
"Sve sam odmah videla, to je bio šok. Šta se desilo odjednom u tako mirnom selu. Znamo da su bili dobra deca, da se nisu zamerali, da su bili nikad složniji... Ne znam kako sam sve to preživela. Tada nije bilo ni suza, samo šok. Neko mi je valjda rekao pozovi Milana. Suprug je bio kod kuće, već je legao, zaspao. Pozvao je i komšiju i komšinicu, Nemanjine roditelje i došli su gore zajedno. Hitne još nije bilo. Videla sam sve, videla sam mu oči, da je pogođen, da je u krvi, ali opet se moliš nekom čudu. Neverovatno je da prihvatite da se tako nešto dešava. Lazin auto je bio gore, suprug je došao našim."
"Držao sam ga za grudi, prišao je neko iz hitne, probao da napipa puls i samo odmahnuo glavom. Pretpostavio sam da će teško da se izvuče", svedoči otac o poslednjem susretu sa sinom. "Još smo se nadali, nekako smo ga ubacili u auto, ja sam bila sa Lazom pozadi. Suprug nas je odvezao do Urgentnog, ne znam ni kako... Tamo su ih uneli, deca su već stizala. Čekali smo, par sati smo tu proveli da bi nam dali bilo kakve informacije. Onda nas je doktor pozivao jednog po jednog da nam saopšti samo da su preminuli. Tako, od jednog sasvim običnog dana. Još nam je i doručak spremio, odvezao mene na posao, ali nije uspeo da me sačeka, da me vrati kući. Tako se namestilo...", priseća se Ivana očiju punih suza .
Prošli su od tada mnogi praznici, slave i rođendani. Lazarev su proslavili kao da je i sam bio tu, sa njegovim drugarima, iako mnogih, zajedno sa njim, nije bilo.
Dvorište, kola, njegovi voćnjaci, sve podseća na Lazara
Za porodicu Milovanović, vreme je stalo tog 4. maja 2023. godine. Mnogo toga se potpuno promenilo, i uprkos ogromnoj praznini, Ivana i Milan se trude da neke stvari sačuvaju onakvima kakve su pre tog dana i bile.
"Kad pogledaš u dvorište, stalno se vraćaju slike. Nema dana kada ne pomisliš, da ti se tako neki film ne vrati u glavi. Ostaje nam još da ispunimo neke njihove ciljeve, želje koje su imali. Ja sam obećao, dok mogu da se borim, ja ću da održavam to što mogu, ali neću moći još dugo. Ne fizički, nego prosto nemate volju, želju. Kad nemate ko da ide uz vas, da vam pomaže, s kim da popričate, u kome oslonac da imate...Pa vas nekada boli u grudima, kao da vas nešto guši... Pa ajde kući, pa drugi dan opet, sat, dva, pet, kako ti snaga dozvoli", priča dečakov otac sa osetnom težinom u glasu o dugim danima bez voljenog sina.
Desetak dana pre našeg razgovora, Milan je preživeo infarkt. Tada su mu razne misli prolazile glavom i neprestano je pitao sina zbog čega ga je ostavio u životu.
“Pomislim na njega, da li me je on sačuvao. Iz kog razloga nije hteo da odem kod njega, koji je to zadatak koji još treba da ispunim.. Videćemo vremenom”, govori Lazarev otac potreseno.
Lazarevi roditelji pričaju da ih drži to što znaju da njihov sin ne bi voleo da ih vidi klonule. Veruju da je tu sa njima i da čuva njih i njegovu sestru. Redovno odlaze na groblje ili gore do Ravnog Gaja, okupe se sa roditeljima tamo gde su se nekada pre okupljala njihova deca. Ono što ni godinu dana kasnije ne mogu, jeste da pronađu odgovor na pitanje - zašto.
Kako navodi mladićev otac, iako se približava suđenje U.B. u tome ne mogu pronaći bilo kakvu pravdu niti satisfakciju, a treba se suočiti na sudu sa počiniocem ovog gnusnog zločina.
"Stalno o tome razmišljam. Da li se kaje, da li se ne kaje, šta je napravio, napravio je. Upropastio je ne samo naše porodice, nego i dalje. Šta je u njegovoj glavi bilo to ne znam. Po meni, to normalna osoba ne može da uradi. Da moje dete tako nešto napravi, ja ne bih mogao da kažem da nisam znao, bih bio odgovoran. Nažalost, naša deca nisu bila u tom svetu. Možda su bila deca sa sela, ali su bili ljudi, pre svega", ponosno zaključuje otac.
Kako da nastave, kako da se postave, kojim putem da krenu, ne znaju. Svesni su toga da moraju dalje i da se život nastavlja, ali za Ivanu i Milana, njihov sin će uvek biti tu, kraj njih, srećan kao što je bio za svog tako kratkog života. Da ih čuva, kao što će oni uvek čuvati uspomenu na njega.
Zadatak koji je Ivana dala sebi jeste da se svakoga dana vozi Lazarev auto, zbog jedne drage anegdote kada je prodavao svoja prethodna kola.
"Ostao mi je njegov auto. I tako, trudiću se da se vozi svaki dan, jer to je bila neka njegova šala. Prodavao je golfa kojeg je imao pre ovog. Kada je dao oglas, između ostalih podataka je napisao – vozi se svaki dan. Kažemo, Laki, svaki auto se vozi svaki dan, ali njemu je to značilo da je ispravan i da se vozi, da bi ga prodao. Tako da mi je ostalo to 'vozi se svaki dan'. I ovaj sada se vozi, i voziće se dok mogu, svaki dan", kaže Ivana.
Izvor: NIN
Коментари
Постави коментар