Nova premijera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu: Miodrag Dragičević o predstavi, ali i o izborima i vremenu u kom živimo

Predstava "Limeni doboš" prema motivima antologijskog romana nemačkog nobelovca Gintera Grasa, izvedena je večeras na Velikoj sceni "LjubaTadić" Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji i adaptaciji makedonskog reditelja Vasila Hristova.

Hristov je angažovao u radu na predstavi i neke svoje stalne saradnike - scenografa Kostantina Trpenoskog i kompozitora Nikolu Kodžabašija.

Kostime potpisuje Marija Marković Milojev, dizajn svetla Siniša Čupić, dizajn zvuka David Srbljin, a scenski govor je oblikovala Ljiljana Mrkić Popović.

Delo je prevela Olga Trebičnik, dramaturškinja je Vesna Radovanović, scenograf Kostantin Trpenoski, kostimografkinja Marija Marković Milojev, kompozitor Nikola Kodžabašija, a scenski govor oblikovala je Ljiljana Mrkić Popović.

Radnja predstave o Oskaru Maceratu, koji je kao trogodišnji dečak, u predvečerje uspona nacizma i početka Drugog svetskog rata odlučio da prestane da raste, protestujući protiv sveta odraslih, događa se u duševnoj bolnici. 

Oskar tamo komentariše istorijska dešavanja iz dečije perspektive, crtajući sliku sveta koji hrli ka samouništenju.

On je uspeo u svom naumu zahvaljujući zvuku svoje omiljene igračke, limenog doboša.

Buka koju on pravi zaglušuje zloslutne zvuke nacizma oko njega, a Oskarov doboš je do danas ostao simbol protesta protiv pasivnosti srednje klase, i glas pobune koji se trudi da ga svi čuju.

U ulozi Oskara publika je videla ubedljivog Miodraga Dragičevića, a sa njim su scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta večeras podelili Jovana Belović, Marko Janketić, Joakim Tasić, Iva Manojlović, Lazar Đukić, Tamara Šustić, Teodor Vinčić i Rade Stojiljković.

Publika je dugim aplauzom ispratila aktere predstave sa scene. 

Prva repriza "Limenog doboša" zakazana je za 10. decembar.

Oskar Macerat, glavni junak predstave „Limeni doboš“, koja je premijerno odigrana sinoć u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, odbija da poraste i podiže glas pri prvom susretu sa svetom koji je deformisan, distorziran, demonski oboleo od samoga sebe. Podiže glas iz potrebe da jasno da do znanja da on tom društvu odraslih, koje zbog sopstvene monstruoznosti ne može ili neće da vidi, odbija da pripada. Rešio je da bude drugačijih od njih.

Oskara maestralno tumači Miodrag Dragičević. Evo šta on kaže o predstavi, a i o vremenu u kojem živimo.

-Ljudi već neko vreme žive pod prigušenim svetlom i žele da upale sijalicu, da žive punom, dobrom dušom, sa verom, nadom, ljubavlju i čistotom u srcu. Zlo jeste jače, ali je kratkotrajnije, kaže glumac Miodrag Dragičević 

– Najtužnije je što su deca nevine žrtve i koleteralna šteta. Bića kojima je život tek počeo, tek treba da idu dalje, uče, razvijaju se, osećaju, upijaju ovaj svet koji bi trebalo da bude prelep. Ali, njima se sve to u trenu prekine i sva koplja se slome na njihovim leđima. A ona ništa nisu uradila, ne znaju ništa, ne znaju za zlo.

Dragičević, koji je i sam roditelj, ističe da je najvažnije sačuvati najčistije i najlepše u detetu, a to je dobrota:

– Svi osećamo taj veltšmerc, svetsku bol, jer ta bića najviše trpe. Sve jako utiče na mene, potresa me što živimo u uvom groznom vremenu. Ja sam rođen 1994. godine i pretpostavljam da kada bismo pitali naše roditelje rekli bi nam da je uvek bilo teško, samo smo mi bili mali. To ne umanjuje činjenicu da oko nas bukte ogromni ratovi, o čemu će tek čitati u udžbenicima naša deca. Ono što kažem u predstavi je važno: „Svi mi smo heroji!“ Ti, ja, ljudi oko nas, svi smo heroji, jer pronalazimo način da ipak opstanemo u ovom trenutku, u ovoj poplavi informacija koje su mnoge lažne, u poplavi društvenih mreža, gde svako ima svoje mišljenje i mogućnost da osudi, vređa i napada koga hoće, koliko hoće… Mi smo heroji koji živimo jako težak i, rekao bih, maliciozan period.

Oskar odbija da odraste, a, kako Miodrag priznaje, i on je, kao i mnogi od nas, imao strah da „uđe“ u cipele „velikih“, ali su pozorište, njegova porodica i prijatelji učinili da taj strah nestane.

– Zadatak pozorišta, kao hrama umetnosti, jeste da bar na tih sat, dva, izmesti ljude iz svega što se oko njih dešava. Pored toga što smo glumci, mi smo i psihoterapeuti za – pre svega nas same, jer proživimo katarzu igrajući, a i publiku koja iz mračne sale kroz nas proživi pročišćenje. Tada se spusti nivo u čaši koja se prepunila svim dnevnim užasima. Pozorište omogući pojedincu da duboko udahne i osnažen pođe dalje u život. Da mu podršku da uspravljen pogleda u lice životu koji je u svojoj suštini lep, ali zbog svega što nam se događa nekad nemamo snage sami da to vidimo, jer je sve nepredvidivo i mračno – kaže Miodrag Dragičević.

Svojom borbom protiv monstruoznosti sveta, Oskar Macerat pred nas stavlja zadatak da ponovo pronađemo svetlost. Podsećamo na reči dramaturškinje Vesne Radovanović koja je u svom tekstu o predstavi istakla da „kako bismo u tome uspeli, najpre moramo postati svesni pomračine“. A, jesmo li konačno postali svesni mraka?

– Mislim da ljudi već neko vreme žive pod prigušenim svetlom, i žele da upale sijalicu, da žive punom, dobrom dušom, sa verom, nadom, ljubavlju i čistotom u srcu. Duboko verujem da ljubav mora na kraju da pobedi. Zlo jeste jače, ali je kratkotrajnije, nema tu jačinu da pulsira kao dobrota. Nada u to može da znači mnogima drugačije. Meni je to vera, ali svako može da izabere da li će to biti čikica s bradom, energija ili Bog, Isus, Alah, Buda… Šta god bilo, i u šta god verovali, meni je važno da je to ljubav i da će pobediti. Ne znam šta je kraj zla i dokle može da ide, kada dolazi do implodiranja, gužvanja, kada će pojesti samo sebe.

Utopija je, ocenjuje, nemoguća, možda negde drugde, ali se nada da posle ovog bala na zemlji, postoji nešto lepo.

– Moramo napraviti da nam i ovde bude dobro. Žao mi je što mi se čini da zbog svega što nam se dešava, prvo što se izgubilo je da pogledamo u drugoga. Ne sme da nestane empatija i pitanje „kako si?“. To će dovesti do toga da svi idemo u sunovrat. Najgore je što smo izgleda svesno odlučili da se sručimo u rupu. Svi, jedan za drugim u koloni, a niko da stane. Znam da je jako teško, jer iza tebe je previše ljudi koji su pošli istim putem. Teško je da ih sve zadržiš. Zato je pozorište momenat u kojem postavljamo pitanje šta je to što radimo pogrešno.

Mora da se čuje glas mladih

Buka Oskarovog limenog doboša zaglušuje zloslutne zvuke nacizma oko njega, a taj doboš je do danas ostao simbol protesta protiv pasivnosti srednje klase i glas pobune koji se trudi da ga svi čuju… Pitamo da li u mladima danas vidi taj glas bunta i dovoljno energije za promene koje bi mogle da uslede 17. decembra?

– Mislim da to postoji u njima, ali su se u jednom trenutku povukli, jer su se sudarili sa mnogim nepravdama i tu energiju sačuvali u svom mikrosvetu. Došlo je vreme da mladi više ne mogu da ćute. Sad je vreme da tu energiju na jedan miran, pametan i dobar način, bez nasilja i ludovanja, iskoriste i iskažu svoje stavove, da kažu šta žele, šta im smeta – ako žele da ostanu ovde, da rade i osnuju porodice. Mora da se čuje glas mladih. Dolazi do smene generacija i trebalo bi da sada neki drugi ljudi vuku dalje. Mnogima je dosta letargije i mraka. Duboko u to verujem.