A sad Alba: Da li može Partizan lako do nove pobede?

 Partizan dočekuje Albu iz Berlina (20.45), u okviru devetog kola Evrolige u Areni.

Protivnik ovaj put više nije ni bitan, niti bi se trebalo baviti postavkama i taktikom protivničke ekipe. Razlog tome leži u činjenici da je ekipa Partizana ove godine skoro sve utakmice koje odigrala, računajući što regionalno prvenstvo (sa akcentom na dva poraza od Mege i Igokee) i elitno evropsko takmičenje, dobila i izgubila na jednu loptu.

Partizan je ove godine u Evropi statistički najbolji ili najgori. Partizan predvodi ligu u broju postignutih dvojki i prosečno ubacuje 30,1 ovih šuteva. Takođe je ubedljivo prvi po broju slobodnih bacanja (17 po utakmici). Zahvaljujući ovoj statistici, Partizan je drugi po broju postignutih poena koji iznosi 85,9 po utakmici (bolja je samo Barselona sa poenom više), što ih na listi „performance indexa“ svrstava na visoku treću poziciju odmah iza pomenute Barselone i Real Madrida. Partizanov PIR je 95,6, a izdvaja se i kad su blokade u pitanju i tu su druga najuspešnija ekipa koja u defanzivi lupa 3,3 „rampe“ po utakmici.

Druga strana medalje  su šut za tri poena i skokovi. U obe kategorije Partizan je ubedljivo poslednji, te bi trebalo obratiti posebnu pažnju na ova dva segmenta. Ono što bi crno-bele manje trebalo je dalekometna paljba, a sve iz razloga izuzetno velikog broja poena koje ekipa postiže uprkos lošim procentima za tri poena. Partizan iza linije 6,75 metara šutira u proseku 20,4 puta i ubacuje skromnih sedam trojki po utakmici.

Drugi i pravi, možda i jedini problem ove ekipe je skok. U svim dosadašnim utakmica koje je odigrao u Evroligi, Partizan je izgubio vazdušnu bitku, izuzev utakmice protiv Asvela gde su crno-beli imali jedan skok više.

Kako je problem definisian, uzroke možemo tražiti od onih osnovnih pa do onih malo naprednijih. Partizan nije niska ekipa, te se svrstava u red viših ekipa (prosek 202,4cm). Dakle, visina nije problem. Bazična obučenost igrača na ovom nivou takmičenja takođe ne može biti problem, svi znaju da je građenje igrača osnova dobrog skoka i da guranje donjeg dela leđa protivniku u kolena i butine anulira i visinsku razliku ako postoji.

A zašto onda Partizan ima problem sa skokom i odbranom obruča? Dva razloga se nameću, jedan koji je očigledan i drugi koji se može videti očima statistike sekundarnog spektruma.

Prvi razlog je postavka kojom Partizan brani pik. Visoko iskakanje igrača i nešto duže zadržavanje „na lopti“ rezultiraju dužim vraćanjem centara u reket. Kako moderna košarka podrazumeva brzu realizaciju napada iz prve dobro ostvarene pozicije, stvara se situacija u kojoj visoki (napadački) igrači grade defanzivne teškaše boreći se za ofanzivni skok – takođe statistika u kojoj je Partizan među najlošijima u ligi.

Drugi problem koji nam otkrivaju brojke napredne statistike je efikasnost crno-bele „small ball“ postave. Ako se uzme broj minuta u funkciji efikasnosti, dolazimo do saznanja da Partizan bez centara na terenu igra izuzetno efikasnu košarku u tranziciji. Da, tačno je da ove petorke su takođe nadskakane od strane protivnika, ali u manjoj meri, jer kad su na terenu imaju visok procenat ukradenih lopti i poena iz tranzicije, ali i nešto veći procenat ubačenih trojki.

Treći (skriveni) uzrok visinske nemoći je odsustvo Mateuša Ponitke sa terena. Igra na poziciji tri i gde god da je igrao beležio je pet skokova prosečno, uz osam poena, dve asistencije i uvek visok PIR rejting od čak 12,2.

Dakle sve se vrti oko broja pet.

Ako analiziramo dosadašnji odnos skokova koji je ekipa Partizana imala za prvih osam kola Evrolige, videćemo da je sve vazdušne duele izgubila, izuzev pomenute utakmice sa Asvelom gde je imala jedan skok više. Dalje, u utakmicama gde je pobedila, ekipa Partizana je imala četiri skoka manje od protivnika.

One utakmice koje je izgubio Partizan je mogao drugačije da završi da je uhvatio pet skokova više. Kako? Pa, to bi automatski značilo da je protivnik uhvatio pet manje, ekipa bi imala tu famoznu razliku od pet, koja ove sezone definiše pobede, odnosno poraze regionalnog šampiona.

Za Parzan je važno da to promeni koliko od večeras, jer utakmicom protiv Albe otvara niz mečeva koji deluju kao oni koji mogu ovu sezonu da prelome. Posle Albe sledi gostovanje Efesu koji ne briljira i moguće ga je pobediti na strani (trenutno su na skoro 4-5 u Evroligi), a potom slede tri uzastopne utakmice na domaćem terenu protiv izuzetno jakih timova – PAO, Monako i Olimpija Milano.

Poznato je da ekipe Željka Obradovića ulaze sporije u sezonu, te da se forma diže postepeno i stoga razloga za paniku nema (još) kod navijača crno-belih. I prošle godine problem je na početku bio skok. I prošle godine su se utakmice i gubile i dobijale na jednu loptu, da bi se na kraju sve sveslo na jedno bacanje – ono Geršona Jabusela kad je divljački napao Dantea Egzuma.

„Sve“ što ove godine Partizanu treba za pobedu, a i za put na Fajnal-for je pet skokova, zar ne?

Delimično preuzeto sa NOVE.RS