Plašite se svog naroda, bestidnici! Pognite glave, upalite sveće za stradalu decu i podnesite ostavke

 Ništa neće u život vratiti male anđele stradale u bezumnom masakru u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, koji je počinio njihov vršnjak iz klupe. Ništa neće vratiti ni njihovog čuvara Dragana. A koliko vidim ništa nam neće ni pomoći da prebrodimo ovu tragediju i učinimo nešto za bolju budućnost.

To je ono što me plaši kao roditelja, to je ono što osećam kao jezu svih ovih tužnih dana.

Kao novu realnost skamenjen sam primio vest da je i u školi u koju ide moj jedanaestogodišnjak kod učenika šestog razreda pronađen spisak za likvidaciju.

Ratovi, nemaština, veličanje zločinaca, godine tolerisanja nasilja, promocije osuđivanih kriminalaca u rijalitijima, koje je dovelo do toga da razni „kristijani“ izguraju sa pijedestala mlade sportiste, naučnike i umetnike doveli su do toga da ljudi mračnih biografija dobiju autorske emisije i posećuju škole.

Nastavili smo da srljamo u propast, a put u mračnu budućnost utabali su nam oni koji nas evo godinama jašu, globe i vode.

Branko Ružić, ministar prosvete, prekinuo je „svetlu“ tradiciju srpskih vlastodržaca da se od fotelje ne razdvaja po cenu života. Nakon sramne konferencije za novinare na kojoj je za masakr okrivio internet, video-igrice i zapadne vrednosti, nešto mu se desilo, ili mu je neko nešto savetovao. Otišao je da zapali sveću stradalima, upisao se u knjigu žalosti i uradio ono što je bilo ljudski i jedino ispravno – podneo ostavku.

Predsednica Vlade Ana Brnabić mogla je da ode da se upiše u knjigu žalosti u Bakingemskoj palati povodom smrti kraljice Elizabete, ali nije mogla da dođe među svoj narod, među onaj narod koji nisu doveli svojim stranačkim autobusima, da se pokloni senima stradalih mališana. Zašto? Iz istog razloga zbog kojeg to nije uradio ni predsednik Aleksandar Vučić i ostali iz interesne grupacije koju predstavljaju.