Šmit: Više bih voleo da nisam morao da delujem

 Opšti je utisak da se Olaf Šolc u prvih šest mesci svog kancelarskog mandata nije najbolje snašao, ni u Nemačkoj a još manje u Evropskoj uniji. Nekadašnji ministar finansija tiho priča, gotovo da šapuće, dok njegova politika na evropskom polju nije toliko tiha koliko mucava, ali čine veoma veliku grešku oni koji ga potcenjuju. Bivšem gradonačelniku Hamburga treba malo vremena, kao i njegovoj prethodnici Angeli Merkel, da pohvataju sve konce igre i što bi rekli Francuzi “remettre l’eglise au centre du village”, odnosno Nemačku u centar evropske politike.

Naruku Šolca ne idu ni domaće, a ni internacionalne prilike. Nalazi se na čelu najheterogenije trojne vladajuće koalicije u istoriji Savezne republike dok je na međunarodnom planu invazija Rusije na Ukrajinu vratila Sjedinjene Američke Države u glavnu ulogu na Starom kontinentu i ojačala pozicije istočnoevropskih država u odnosu na Berlin i Brisel.

Na domaćem terenu Šolc i Socijaldemokratska partija (SPD) se nalaze u sendviču između dve dijametralne strane u trojnoj koaliciji, zelenih i liberala, o čemu svedoče i loši rezultati na izborima u Severnoj Rajni Vestfaliji i Šlezvig Holštajnu. S druge strane, Fridrih Merc, novi lider demohrišćana (CDU) ne propušta priliku da Šolcovu umerenost i razboritost prikaže kao nesposobnost, neuodlučnost i odsustvo hrabrosti.

Mercov potez da ode u Kijev, gde je dočekan uz najviše počasti kao da je šef države ili vlade, pokazuje koliko su Šolc i Valter Štajnmajer trn u oku SAD. Vašington preko ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog govori sve ono što zaista misli o Nemačkoj i njenim visokim funkcioinerima. To što je Merc pristao da bude marioneta u rukama druge države i da bude iskorišćen da bi bili degradirani predsednik Štajnmajera i kancelar Šolc, govori najviše o Mercu. Angela Merkel i Helmut Kol to nikada ne bi uradili.

Na kontinentalnom planu novi kancelar nije uspeo, još uvek, da se nametne kao lider, a Nemačka je izgubila dobar deo specifične težine koju je imala tokom duge vladavine Angele Merkel. To se videlo najbolje na poslednjem samitu EU, kada je šesti paket sankcija protiv Rusije odobren najviše zahvaljujući sposobnostima i liderstvu italijanskog premijera Marija Dragija.

Nijedan kompromis i nijedno rešenje na nivou EU nije moglo da bude doneto bez aktivne a često i liderske uloge Berlina dok je na čelu Kanzleramt-a bila Merkel. Šolc ne samo da nije neko ko diktira ritam i rad EU već se često njegovi stavovi i instrukcije doživljavaju kao nejasne. Otuda i pitanje Dragija na poslednjem samitu koje je postalo već antologijskog: “Koji je vaš problem”.

U EU su se navikli da Merkelova, i posledično Nemačka, preuzimaju na sebe odgovornost u kreiranju uslove za kompromise i dogovore na nivou Unije. Bivša kancelarka je bilo toliko dobra u svom poslu da su mnogi zaboravili da je i ona u prvoj godini svog mandata bila rezervisana, bojažljiva, oprezna.Toliko da se i tada žalilo za prethodnicima, Šrederom i Kolom.

Šolc plaća i ceh što su njegova partija SPD, ali i Nemačka, zajedno sa Francuskom, Italijom i Španijom, godinama zagovarali liniju dijaloga i saradnje sa Rusijom uprkos protivljenju, često vrlo bučnom, istočnih partnera u EU i NATO.

Takođe, Šolc ne može da računa na strahopoštovanje koje su lideri istočnih i skandinavskih zemalja imali prema Merkelovoj i Nemačkoj. Na ruku novog kancelara ne ide ni agresivni povratak Amerike na Stari kontinent sa administracijom Džоа Bajdena.

Osokoljene podrškom Vašingtona, Varšava i druge istočnoevropske prestonice nemaju više strah da se suprotstave Berlinu. Po njima Nemačka je sa invazijom Rusije na Ukrajinu izgubila kredibilitet, a sa novom politikom SAD na Starom kontinentu istočnim Evropljanima nije više potrebna zaštita Nemaca.

Paralelno, Šolc mora da se bori za prostor sa hiperaktivnim francuskim predsednikom Emanuelom Makronom i italijanskim premijerom Marijom Dragijem pred kojim svi političari u EU izgledaju kao brucoši na polaganju prvog ispita.

Zlonamerni su u Briselu definisali nemačkog kancelara kao tihog Orbana u smislu da od početka ruske invazije na Ukrajinu razmišlja samo kako da limitira štetu za nemčku ekonomiju, odnosno da ne raskine kompletno veze sa Rusijom sve dok ne bude imao na raspolaganju solidne energetske alternative za ruski gas i naftu.

Direktni gubici za nemačku ekonomiju od momentalnog prekida uvoza gasa iz Rusije bi koštali oko 200 milijardi evra, odnosno malo više od pet odsto bruto društvenog proizvoda. Indirektne gubitke i posledice je teško kvantifikovati, ali je jedno sigurno: prekid uvoza gasa iz Rusije bi za Nemačku značio samo jedno: recesija. Naivno je verovati, imajući u vidu povezanost nemačke ekonomije sa drugima u EU, da se recesija ne bi prenela i preko granica Savezne republike.

Jedna od ključnih mana u čitavoj političkoj karijere Olafa Šolca je bila njegova nedovoljno razvijena sposobnost da iskomunicira na efikasan način sve dobro što uradi, ostavaljujući tako prostor protivnicima da ga kritikuju čak i onda kada besprekorno obavi svoj posao.

Kada se analiziraju brojevi koliko je Nemačka izdvojila novca za pomoć drugim na nivou EU u 2022. godini, koliko je naoružanja obezbedila ili će obezbediti za ukrajinsku vojsku, što direktno što indirektno preko Grčke, Slovačke i Češke republike (Atina, Bratislava i Prag su dostavili oružje Kijevu dok se Berlin obavezao da popuni njihove rezerve i zalih) jasno je da su kritike na račun Berlina instrumentalizovane.

Šolc će imati veoma težak zadatak da nadoknadi zaostatak i da povrati mesto koje je Nemačka imala, međutim bilo bi veoma pogrešno proglasiti ga kao predoodređenog gubitnika, između ostalog i zato što on dolazi iz Hamburga, grada koji vekovima proizvodio sposobne i veoma potkovane političare spremne da trče maratone, a ne samo sprinterska trke.

Da bi se razumela politička figura Olafa Šolca potrebno je poznavati istoriju Hamburga i političara koji su vodili grad u prethodnih, gotovo, hiljadu godina, a on je dva puta biran za gradonačelnika najvažnijeg lučkog grada. Hamburg je ostao vekovima slobodan grad a zatim je sačuvao i svoju autonomiju unutar ujedinjene Nemačke i vodeću ulogu u državi zahvaljujući sposobnosti i dalekovidosti ljudi koji su ga vodili.

Čak je i Oto fon Bizmark, koga nije bilo lako impresionirati, bio zadivljen kompetentnošću i znanjem gradonačelnika Hamburga i hamburškog senata u ekonomskom i trgovinskom sektoru tokom pregovor o ujedinjenju Nemačke i zatim o carinskoj uniji, toliko da je prihvatio dobar deo predloga i Hamburg je u oktobru 1888 postao slobodna luka.

Od uvođenja demokratije u Nemačkoj, izuzev nacističkog perioda, Hamburgom su uvek vladali gradonačelnici iz SPD-a. Među njima je Šola bio i Helmut Šmit. Hamburški SPD je uvek bio viđen kao pragmatični deo partije, odnosno njeno desno krilo koje je uvek bilo senzibilno na zahteve i potrebe biznisa, privrednika i trgovaca. To objašnjava zašto je SPD u Hamburgu, kada je morao da pravi koalicije za formiranje većine, pozivao liberale u vladajuću koaliciju.

Sa eksponencijalnim rastom zelenih u poslednje vreme i SPD u Hamburgu je shvatio značaj tzv. zelene agende kao i da je potrebno otvoriti vrata i uši za mlade i osobe koje pitanje životne okoline smatraju najvažnijim. Već pomenuto dovoljno govori zašto je tzv. semafor koaliciju mogao da napravi samo socijaldemokrata iz Hamburga i zašto je opasno potceniti Olafa Šolca ili još gore smatrati ga gubitnikom.

Visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini Kristijan Šmit rekao je danas da se ne mora govoriti da je debakl to što je on morao da nametne odluku o finansiranju izbora.

On je u Dnevniku D Federalne televizije ocenio da je dobro to što će se izbori održati.

"Ja bih više voleo da nisam morao da delujem, da nisam morao da se umešam, ali uz svo poštovanje onih koji se brinu o tome, u ovoj zemlji su ljudi jednostavno svi tako nervozni", rekao je Šmit.

Kaže da novac za izbore bez njegove intervencije ne bi bio potpuno obezbeđen, prenosi Kliks.ba.

Šmit je 7. juna primenio tzv. "bonska ovlašćenja" i nametnuo odluku o finansiranju Opštih izbora koji su zakazani za 2. oktobar, naloživši da se Centralnoj izbornoj komisiji BiH prebaci 12,5 miliona KM za organizaciju i sprovođenje izbora.

Šmit je objasnio da je vlada BiH 19. maja trebalo da obezbijedi finansiranje izbora u visini od 12,5 miliona konvertibilnih maraka, a da je, nakon što to nije učinila, dao rok do 6. juna.

"Slučajno, upravo 6. juna se to onda i dogodilo, ali nije bilo dovoljno i nije bilo potpuno, nisu bila sva sredstva. Ja respektujem da je to bio ispravan put, ali mogu vam reći i šta je nedostajalo. Nedostajala su oko 3 miliona KM", rekao je Šmit za Federalnu televiziju.

Naveo je i da je finansiranje izbora obaveza upisana u zakon i odnosi se na Vladu BiH.

Naglasio je da politička klima u BiH mora da se promeni.

Prema njegovim rečima, niko neće dati nešto ili izgubiti nešto ako kaže "evo ja ću malo da popustim, hajde da nađemo neko zajedničko rešenje".