Dele se brojevi i mišljenje, slažu se i drva i ljudi

 Upozorenje: čitanje ovog teksta i knjige Pavla Ćosića može biti opasno po samopouzdanje onih koji sebe smatraju jezičkim znalcima.

Ukoliko sebe smatrate jezičkim znalcem, a još ste i novinar (koji su posebno prozvani kao mitomani), uzmite prvo šećer i vodu, pa onda otvorite knjigu Pavla Ćos

ića „Jezičke nedoumice: Zablude i mitovi”. Sve ono što smatrate da je ispravno, sve ono što su vas učili roditelji, u školi i na fakultetu, po ovoj knjizi – nije ispravno i spada u domen jezičkih zabluda i mitova.

A autor prvo objašnjava da su jezičke zablude više ili manje raširena mišljenja o nečemu što se ne poklapa sa ustanovljenim jezičkim pravilima. To znači da je nauka o jeziku utvrdila jedno, a da naširoko vlada nešto drugo, alternativno.

„Mada gotovo da nema domaćinstva u Srbiji koje nema makar jedan primerak legendarnog ’Rečnika jezičkih nedoumica’ Ivana Klajna, opet će brojni lektori prenebregnuti ono što u tom rečniku pregledno i precizno piše. Nemalo puta mi se dogodilo da ljudima pokažem prstom na mesto u rečniku gde greše i dobijem odgovor: ’Klajn je nesumnjivo veliki autoritet, ali iz ovog ne sledi da nisam u pravu.’ Ponekad ljudi koji brane neku jezičku zabludu ili mit umeju zvučati i tvrdoglavo i arogantno, ali prirodno je da se teško mire s tim da su celog života nešto mislili pogrešno. Drugi čest odgovor na ubeđivanje nekoga da nije u pravu jeste: ’Ja to prosto ne mogu da prihvatim.’ Zablude u jeziku često imaju težinu mita. A mitovi su nešto što nas uče od najranijeg detinjstva i to je nešto što čujemo od najvećih autoriteta, od roditelja i učitelja, ali i sa televizije i radija. Ovoj problematici se nedovoljno pažnje pridaje na fakultetu. Neretko ćemo i od univerzitetskih profesora čuti da šire neku jezičku zabludu”, kaže Ćosić. On, doduše, dodaje da se ne moramo uvek izražavati potpuno gramatički ispravno. Norma služi da reguliše izraz u formalnom, zvaničnom okruženju, kao što su novine, televizija, javna obraćanja, promocije, ali niko ne mora da poštuje normu u neformalnim situacijama poput razgovora s prijateljima, kolegama, kod kuće... „Nemam ništa protiv kolokvijalnog izražavanja u neobaveznom razgovoru, štaviše, ono daje čar stilu”, kaže Ćosić.

Ali da se vratimo naslovu knjige i pobrojimo nekoliko primera mitova i zabluda jer za svih stotinak pobrojanih u knjizi nemamo prostora. Pre nego što uzmete šećer i vodu, da još kažemo da su recenzenti ove knjige bili nesumnjivi autoriteti, prof. dr Danko Šipka i prof. dr Rajna Dragićević, koji se očigledno slažu sa Ćosićevim tvrdnjama (slažu se i drva i ljudi).

1. U poslednje vreme, ne u zadnje. Zadnje je suprotno od prednje. Ovo je najrasprostranjenija i najvitalnija zabluda u srpskom jeziku. Osam istaknutih lingvista i svi rečnici srpskog jezika navode da „zadnji u značenju poslednji nije pogrešno”. Uprkos tome, danas se više veruje internet grupama i forumima nego Klajnu, Feketeu, Vuku, Daničiću...

2. Mora kraj/pokraj telefona. Ne možeš da se popneš na telefon, pa da razgovaraš.

Ovo je primer zablude koja svedoči da je mitologija iznad logike jer je mit nastao iz logičkih razloga. Logički razlozi su nestali, ali je mit opstao.

3. Pravac i smer nemaju isto značenje.

Iz ugla matematike i fizike ovo je tačno. U nauci je napravljena razlika u značenju ove dve imenice iz praktičnih razloga. Međutim, u književnom jeziku pravac i smer su sinonimi.

4. Puno hvala. Kako kad nema prazno hvala?

Ovo nije samo zabluda nego i elementarno nepoznavanje jezika na delu jer tu dolazi i do brkanja vrsta reči. Puno i prazno su pridevi, a u izrazu puno i hvala ovo puno je prilog i znači isto što i mnogo (dakle sinonimi), a ne pridev srednjeg roda da bi mu se moglo suprotstaviti prazno. Čak ni akcenat nije isti.

5. Kako celo vreme? Nije vreme parče hleba pa da bude celo!

Nekako se ustalilo pravilo – pismen si ako govoriš sve vreme. Iz svog rečnika celo vreme su proterali skoro svi. Ovo je jedan od najpoznatijih mitova. Sve i celo su sinonimi. Veći problem predstavlja svo vreme, koje se veoma često upotrebljava, a neispravno je. Dakle, sve vreme, celo vreme, čitavo vreme, ali ne i svo vreme.

6. Dele se brojevi, a ne mišljenje!

Ovim rečima je urednica u redakciji jednih novina u kojima sam radio kao lektor ukorila novinarku. Pitao sam urednicu otkud joj to, a ona mi je dala uobičajen odgovor da ju je tako naučila profesorka srpskog jezika. Deliti mišljenje, deliti pažnju i sl. jesu izrazi i u njima nema ničeg pogrešnog.

7. Ne može skoncentrisati se jer ne postoji skoncentracija!

Ne, može skoncentrisati se. Ovaj dodatak sa skoncentracijom je plod nečije mašte. Ispada da svaki glagol mora da ima glagolsku imenicu i da, ako je nema, to znači da nije dobro izveden. Znači da ne može posvađati se jer ne postoji posvađaj? Ne može rasformirati se jer ne postoji rasformacija… I tako unedogled.

8. Lekovi se ne mogu prepisati, moraju se propisati (ali i obrnuto).

Netačno. Mogu se i propisati i prepisati. Čak je prepisivati nešto bolji oblik kad se radi o izdavanju recepta. Propisivati ima i značenje donošenja propisa. Očekivano, neki kažu suprotno – da se mogu samo prepisati, a nikako propisati. Naime, pošto je latinski međunarodni zajednički jezik medicine, nema sumnje da je ovaj glagol preuzet iz latinskog – praescribere, što pravi dodatnu zabunu budući da se prefiks prae ne prevodi sa pro nego sa pre. Nezavisno od toga, prepisati i propisati mogu značiti – odrediti sredstvo ili metod lečenja.

9. Par može da znači samo dva ili dvoje, a nikako nekoliko.

Ono što možda ljude navodi na ovu tvrdnju jeste to što imenica par zaista može da se odnosi na nešto upareno. Međutim, kada je nepromenljiva imenica, u priloškoj funkciji i kad se slaže sa imenicom u genitivu množine, onda čak znači samo nekoliko.

10. Nakon tačke i zapete ne može ići veznik i.

U školi se često, kako bi se deca lakše naučila lepom stilu, uči da treba izbegavati zapetu ispred veznika, budući da se pokazalo da deca osećaju da treba zastajati u rečenici češće nego što je to zaista tako, pa su se onda dobijale rečenice poput: „Dok je kiša padala, i bilo mi je hladno, i ja sam pokisao, ali sam srećom nosio gumene čizme, i to mi je pomoglo.” Nije redak slučaj da se u kasnijoj životnoj dobi urežu takva pravila, koja to zapravo nisu, nego su samo saveti ili preporuke. I onda se događa da ljudi misle da je to pravilo koje važi uvek. Kao što ste mogli primetiti, prethodnu rečenicu smo započeli veznikom i. I nema tu ništa pogrešno. Isto važi i za zapetu.

IZVOR: POLITIKA