Da se nikada ne zaborave: Nenad Radulović

 Priča o Neši Leptiru je jedna od najlepših i najtužnijih priča domaće scene. Nenad Radulović bio je vođa grupe Poslednja igra leptira, sjajan umetnik, muzičar, zabavljač, ali pre svega čovek neverovatnog duha i harizme koji je svakom znao da izmami osmeh, ali i koji je razumeo tugu bolje od mnogih. Stvorio je večne hitove kao što su "Nataša", "Vrati se", "Srce od meda", "Umiru jeleni", "Grudi Balkanske"... Koji nas i danas voze emocijama. Bio je deo Indeksovog radio pozorišta i mnoge njegove fore i danas bi nas nasmejale do suza. Postao je dobri duh Beograda osamdesetih. A onda se iznenada razboleo. Karcinom.

Neša Leptir preminuo je na , 12. februara 1990. Imao je 31 godinu.

Kažu da je, samo dvadesetak minuta pre nego što će zauvek zatvoriti oči, na pitanje: "Kako se osećaš?", s osmehom odgovorio: "Pa, ne mogu baš da igram fudbal." I to ističu kao dokaz da ga prepoznatljiva vedrina i smisao za humor nisu napuštali do poslednjeg dana.

Prepričava se i kako je pred samu operaciju tumora na mozgu, pravio šou na VMA, pevao i glumatao, a kad je anestezija počela da deluje, obratio se osoblju imitirajući Slobodana Miloševića: A sad, svi na svoje radne zadatke! I legao.

Nenad Radulović (13.09.1959-12.02.1990), rođen u Zabojnici kod Knića, je odmalena  pokazivao sklonost za humor. Pomoću kasetofona napravio je kućnu piratsku radio-stanicu Sandokan. U osnovnoj školi je svirao harmoniku, zatim prelazi na usnu harmoniku, pa na blok flautu.

Sedamdesete je bio član „Španca” i „Krsmanca”, ali draže su mu bile novobeogradske obale Dunava, vino, gitare i devojke, pa je češće tu pravio svoj šou-program. Zanimali su ga i košarka i karate, ali devojke su više volele muzičare, pa se Neša nepogrešivo okretao muzici. Zvaničan debi grupa Poslednja igra leptira imala je 1981. godine na Palilulskoj olimpijadi kulture. Zahvaljujući poznanstvu sa novinarom Radio Beograda Dragomirom Bulićem, Neša se našao i u studentskom programu Index 202 – Indexovo radio pozorište. Upravo tu formu Indexovog radio pozorišta Neša Leptir prenosio je i na svoje koncertne nastupe. Pre snimljene prve ploče, Neša je sa svojim bendom imao već 200 živih nastupa. Godine 1982. pojavljuje se prvi album grupe Poslednja igra leptira – Napokon ploča. Pesme Nataša i Vrati se postaju klasika jugoslovenske pop produkcije svih vremena. Bez ijednog plakata, bez reklame, grupa u roku od nekoliko meseci petnaest puta puni veliku salu Doma sindikata. Tako počinje bajka i veliki uspon ove grupe.

Drugu ploču grupa izdaje 1983. godine – Ponovo ploča & druge priče, koja je takođe zlatna. Nižu se hitovi kao što su Dvadeset i dve, Sličuge, Hvala ti… Na proleće 1984. godine grupa kolektivno odlazi u Pirot na odsluženje vojnog roka, gde će u miru, daleko od estradne gužve uraditi pesme za novi album. Treći album po redu Opet ploča – srce od meda dobija od PGP-RTS titulu dijamantske ploče. Hit Dečko, ajde o’ladi  baciće ih u neslućene visine jugoslovenske estrade.

Potvrdu svoje vrednosti Leptiri su dali i 1986. godine četvrtim albumom Grudi moje balkanske (PGP-RTS, dijamantska ploča). Tu godinu obeležili su hitovi Umiru jeleni, Grudi balkanske, Taksi, Krug… Peti album Zajedno smo piškili u pesku objavili su 1987. godine, darujući obožavaocima nove hitove – Kurs za šmekere, Ruska čokolada… Krajem 1989. godine Neša objavljuje solo album, parodiju na narodnjake – Niko nema što Piton imade i postaje Slobodan Đorđević Piton. To je bilo i poslednje što je uradio u svojoj jedinstvenoj karijeri. Borio se, verujući do poslednjeg momenta da će se izvući. I pred hirurzima na operacionom stolu imitirao je Slobodana Miloševića – „A sada svi na svoje radne zadatke!“ Posle te operacije došlo je do trenutnog poboljšanja i on je odmah gostovao na dva Brenina koncerta imitirajući Slobu u mantilu sa šeširom.

Krajem 1989. godine Neša Leptir pripremao je svoj novi, šesti po redu album. Modra bajka je jedina muzička numera koju je uspeo da snimi. To je ujedno i poslednji tonski zapis Neše Leptira i nalazi se na CD-u sa svim hitovima, koji je posthumno objavljen u znak sećanja i poštovanja prema svemu što je uradio.

Suze sa zvezda

(pesma koju je Neša napisao u bolnici nekoliko dana pred smrt)

Kao poslednji poziv za san

Kao nebo kad izgubi dugu

U mojoj glavi fališ ti,

Sve jače…

Zvezde kažu da stvarno je kraj

I da neću te videti više

U to baš nisam siguran

Jer samo se reka ne vraća

Ja tako jako hoću da zazvoni

Ja tako jako hoću da si tu

Noćas u glavi nije kako treba

Suze sa zvezda padaju

Život donosi suze i smeh

Vreme odnosi najbolje dane

A najbolji su nestali sa tobom

Dogovorićemo se …

Ja ne mogu da lutam

Dok jutro se budi i nestaje rosa

Dolaziš u moj stan

Pod crnim šeširom ti spava kosa

Podelićeš sa mnom dan

Ja ne mogu da lutam

I sunce zna svoj put

Ja ne mogu da lutam

Jer nemam više kud

Kad proleće dođe i život poteče

Još uvek ću voleti znam

I misliću opet na hladno veče

Kad nisam bio sam

Ja ne mogu da lutam

I sunce zna svoj put

Ja ne mogu da lutam

Jer nemam više kud

Hiljadu zvezda u prohladnoj noći

Videćeš sa mnom ti

Dok drugi se smeju, zatvori oči

Postojimo samo mi

Ja ne mogu da lutam

I sunce zna svoj put

Ja ne mogu da lutam

Jer nemam više kud

Stanica za prošlost

Stajaću satima na onoj stanici

Gde smo sa pticama dočekali jesen

Tražiću puteve u zemlju sećanja

Kreni i nađi me, s tobom vidim jutro

I biću opet tamo gde su tužni sutoni

I neku drugu decu učiću o ljudima

I biću tamo gde su naše puste ulice

Da opet pevam samo vrapcima i svitanju

Tuga je oprala krovove grada mog

I više ne vidim svetla preko reke

Sanjam da tražimo neba što pevaju

Sanjam da naći ću stanicu za prošlost

Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam. A, kad dođe vreme za putovanje, kupiću karte za dobra mesta… Zanavek je ostalo zapisano na poleđini lekarskog recepta, samo dan pre nego je 12. februara 1990, u 31. godini života, preminuo Nenad Radulović… Neša Leptir. Neprikosnoveni kralj humora i scenskog nastupa u amanet nam je ostavio antologijske stihove poput „Nataše“, „Umiru jeleni“, „Vrati se“, „Grudi balkanske“, uz koje se i danas rađaju prve ljubavi i pusti poneka suza…

– Veoma mi je smetalo što se svašta pričalo, da je umro od droge, da je pio… A on je tek u 27. godini popio prvu čašicu… Imao je karcinom na levom testisu, koji je kasnije metastazirao i na mozak… – s tugom započinje razgovor majka Bosiljka, a brat Željko otkriva kakav je Neša zaista bio:

– Krasila ga je neiscrpna energija, radost, igra, a život mu je bio baš onakav kao što je i govorio: „Savršeno organizovani haos!“ Bio je veoma emotivna osoba i sve što je pisao zapravo su balade. Tek kasnije je pojedinim pesmama dodavao brže ritmove. Obožavao je da se druži, masovno su se okupljali na keju, živeli su uz gitare i vino…

Neša Leptir i Ljuba Moljac

Prvo čega su se dohvatili kao grupa je, zapravo, kantri muzika, nosili su one karirane košulje, a preko nje je oblačio štrikane džempere iz sela Zabojnice kraj Kragujevca, odakle mu je otac. Ponosio se svojim poreklom. I nikada nije pravio koncerte, nego žurke, kako je voleo da ih zove, silazio je među publiku…

Sve se spontano dešavalo, potekli su bukvalno iz naroda, nije ih projektovao neki menadžer, svirali su na ulici, voleli su da prave performanse na otvorenom, noću, ispred FDU… Uporedo s razvojem grupe, originalnim humorom dao je pečat i „Indeksovom radio-pozorištu“, u kojem je bio od osnivanja.

LEPTIR U GITARI

Svoje nastupe voleo je da započne stihovima: „U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge i meni i njemu krila se stežu“, a ljudi vele da si mogao biti i na pet koncerata zaredom, a da ti se čini da si zapravo prvi put. Baš kao što se desilo i s prvom zvaničnom svirkom u Domu sindikata, kad su se danima na blagajni nizale nalepnice – RASPRODATO, dok su ih tapkaroši ljubili i na rukama nosili… Improvizovao je, glumio na sceni i nikada čak ni on sam nije znao kako će sve to da izgleda.

– Često je umeo da zaboravi gde je ostavio ključeve od stana, pa je tako jednom u Domu sindikata, pevajući „Natašu“, na stihu „ostao je ključ od stana“ uzviknuo: „Ej, mama, ključ je kod komšinice!“. Svi su počeli da se smeju, misleći da se radi o šaljivoj upadici, a ja pokrila rukama lice… Džep mu je uvek bio prazan, govorio je: „Ma, biće para…“, a onda dolazio kod mene da mu dam dve „crvene“.

– Sve je delio s grupom na ravne časti… Upisao je prava, dao nekoliko ispita, a kad je stigao do rimskog prava – padne. Kobajagi sedne da uči, pa opet na ispit… Profesor mu kaže: „Kolega, nije dovoljno….“, a on će mu na to: „Hoćete li, molim vas, da zadržite moj indeks, a ova sličica će vam možda nekada značiti“.

– I, napusti fakultet. Ali je dao obećanje da će se jednom vratiti… Kad je posle nekog vremena svirao upravo na Pravnom, ponosno je istakao: „Eto, obećao sam profesoru rimskog prava da ću se vratiti!“

TRAGIČNA SIMBOLIKA IMENA

Bio je sportista, imao crni pojas u karateu, a dok su njegovi drugovi iz Devete gimnazije igrali basket, glumio je njihovog trenera, ali baš ono po američki, sa sve kariranim sakoom… Prvi se osmelio da imitira Miloševića, i to 13. maja, na Dan milicije, a kad je neki od komandira revoltirano negodovao iz publike, na opšte oduševljene ostalih, izgovorio je: „Niko ne sme da vas bije…“ U svemu što je radio krila se određena simbolika, a najveća, zasigurno, u samom nazivu grupe – POSLEDNJA IGRA LEPTIRA…

– Dao je taj naziv i nikada nikome nije otkrio zašto. Verujem da je potpuno podsvesno nastalo nešto što se kasnije i desilo… Njegov život je zaista bio poslednja igra leptira, razdragana, vesela… Vinuo se brzo, živeo isto tako, i sagoreo… Do kraja je uvek davao sebe… I potrošio se. Nije umeo nikome da se odupre, skloni u stranu, svima se davao. Bio je zanesenjak, totalno neiskvaren.

Ali, u celoj priči, jedan detalj možda objašnjava ponajviše…

– Veoma se plašio leptira! Molila sam ga, kumila, kupovala mu poklone, ali nikada nije smeo da mu priđe… Čuvam njegove crtice koje je zapisivao u vidu dnevnika i u njima se vide dve sasvim različite ličnosti… Na sceni je bio veseljak, a u životu izuzetno setan. Jednu celu stranu posvetio je Romima…

– Brinuo je o svemu, imao je mnogo ljubavi prema običnom malom čoveku. Sećam se, bio je u trećem razredu osnovne škole, 8. mart, zima, i prvi put je sam seo na autobus, odvezao se do Zelenog venca da mi kupi cveće. Doneo je tri kitice smežuranih, promrzlih ljubičica, kojima sam se, naravno, obradovala, ali sam ga pitala da li je bilo svežijih.

– On mi odgovori: „Kad sam izašao iz autobusa, video sam jednu baku kako sedi na betonu, bilo mi je žao i nisam hteo da idem dalje. Kupio sam cveće od nje i dao joj sve pare što sam imao, samo da ustane i ne sedi više na hladnoći…“ Eto, takav je bio….

Ni opaka bolest nije uspela da uništi vedrinu duha. Pred samu operaciju tumora na mozgu izveo je performans na VMA, pričao, pevao, imitirao, a kad je anestezija počela da deluje, obratio se osoblju: „A sad, svi na svoje radne zadatke!“ I legao.

Neša Leptir preminuo je 12. februara u tri sata ujutro. I, dok je gubio dah, kao da je hrabrio svoje najbliže:

– Dobro sam, samo jedino ne mogu da igram fudbal…

…“Svako od nas neku

svoju priču ima,

što u tami tišti

a puteve bira.

Samo kad je hladno, kad umori zima,

slutimo je, tužni , na krilu leptira.

svako od nas plaća

dah svoje tišine

što kroz kožu diše

u vatri nemira.

Samo kad je mokro, i kad duga sine

svako na svom dlanu budi svog leptira.“

(pesma urezana na nadgrobnoj ploči)

Poslednja igra leptira

Grupu Poslednja Igra Leptira osnovao je Nenad Redulović početkom 1980 godine. Posle pobede na Paliluskoj Olimpijadi Kulture 1981 godine popularnost grupe je počela da raste i formirana je stalna postava grupe u kojoj su pored Neše bili: Draško Janković (gitara), Zorica Đermanov (vokali), Olivera Perić (violina), Sašo Bogojevski (bas), Dragan Todorović (bubnjevi), Dušan Hristić (klavijature) i Dragomir Bulić (sax). Debi album „Napokon ploča“ objavili su za RTV Ljubljana 11 Oktobra 1982 godine u produkciji Ljubomira Ninkovića. Sa albuma bih pored mega hitova „Nataša“ i „Vrati se“ izdvojio pesme „Dolazim za 7,9,13… minuta“ i „Svemirksa bajka“.

Početkom 1983 godine grupu su napustili Dragomir Bulić i Dušan Hristić a grupi se pridružio klavijaturista Slobodan Mitić. 19 Septembra 1983 godine za RTV Ljubljana objavili su svoj drugi album „Ponovo ploča & druge priče“ u produkciji Đorđeta Petrovića (koji je ujedno snimio i miksovao album u Beogradskom studiju Akvarijus) i svih članova grupe. Muziku i tektove napisao je Neša Radulović osim pesme „Otići ću“ za koju je muziku uradio Miodrag Božidarević. Sve aranžmane osim pesama „Sličuge“ i „Dvadeset i dve“ koje su uradili članovi grupe napisao je Dragomir Miki Stanojević. Na albumu su svirali: Ivica Švager (sax), Slavko Mitrović Cale (harmonika u pesmi „Kiks Mix“) i Miodrag Božidarević (gitare u pesmama „Otići ću“ i „Dvadeset dve“). Sa albuma bih pored hita „Sličuge“ izdvojio pesme „Kiks mix“ i „Nisam ti rekao“.

Krajem 1984 godine grupu su napustile Olivera Perić i Zorica Đermanov i posle Nešinog povratka sa odsluženja vojnog roka počela je saradnja sa Zagrebačkom pevačicom Lidijom Asamović sa kojom su 17 Septembra 1985 godine za PGP RTB objavili svoj treći albim „Opet ploča-Srce od meda“ u produkciji Rajka Dujmića koji je ujedno napisao kompeltane aranžmane za album. Album je snimljen u studiju V PGP RTB-a. Tekstove i muziku uradio je Neša Radulović osim pesme „Dečko, ajde oladi“za koju su muziku zajedno uradili Neša i Sašo Bogojevski. Na albumu su pomogli i svirali: Bora Đorđević, Miodrag Božidarević (gitara), Josip Boček (bas), Vladimir Janković Jett (bas) i Ljuba Ninkovic (gitara u pesmi „Mozak“). Sa albuma bih pored mega hita „Dečko, ajde oladi“ izdvojio pesme „Nastasja“, „Vino“ i „Srce od meda“.

Četvrti album „Grudi moje Balkanske“ objavili su 8 Oktobra 1986 godine za PGP RTB u produkciji Duška Mandića i Rajka Dujmića koji je ujedno napisao i sve aranžmane osim pesme „The third man theme (Trodupli čovek)“ koju je uradio Neša. Muziku i tekstove napisalu su Neša Radulović i Dragomir Miki Stanojević. Specijalni ženski vokal kao gost na albumu bila je Nataša Gaćeša. Sa albuma bih pored hitova „Grudi moje Balkanske“ i „Umiru jeleni“ izdvojio pesme „Taxi“ i „Nemoj da me nerviraš“. Pesma „Grudi moje Balkanske“ je ubrzo postala number one hit i 25 Novembra PGP RTB je objavio dva singla Grudi moje Balkanske. Na prvom B strana pesma „Nagazi me“ a na drugom B strana „Umiru jeleni“.

Peti po redu album „Zajedno smo piškili u pesku“ objavili su 8 Decembra 1987 godine za PGP RTB u produkciji Kornelija Bate Kovača. Album je dobio ime po pesmi koju je napisao Bora Đorđević. Album je snimio i miksovao Đorđe Petrović u studiju 5 PGP RTB-a. Muziku, tekstove i aranžmane uradili su Nenad Radulović i Dragomir Stanojević osim pesama „Tibet“ i „Ruska čokolada“ za koje je aranžmane napisao Kornelije Kovač. Na albumu su pevale: Jelica Sretenović (vokal u pesmi „Ruska čokolada“) i Aleksandra Kovač (vokal u pesmi „Ljubim te“). Sa abuma bih pored pesama „Ruska čokolada“ i „Zajedno smo piškili u pesku“ izdvojio pesme „Tibet“ i „Kurs za šmekere“.

1989 godine grupa je prestala sa radom i Neša Radulović objavio je solo album „Niko nema što piton imade“. Svoj drugi album „Modra bajka“ nije ispeo da završi jer je preminuo 12 Februara 1990 godine od duge i neizlečive bolesti. ITMM 1997 godine objavio je kompilaciju „Modra bajka-Best of“ na kojoj se našla neobjavljena pesma „Modra bajka“.

Poklon pesme „Vrati se“ sa prvog, „Nana“ sa drugog albuma, „Taxi“ sa četvrtog albuma, „Kurs za šmekere“ sa petog albuma, „Modra bajka (Sanja zna)“ neobjavljena pesma sa kompilacije i kompletan treći album Opet ploča-Srce od meda.