Zašto su izbori za predsednika Amerike važni za Evropu

Na predsedničkim izborima u Americi je na kocki budućnost Evrope. Ukoliko Donald Tramp bude pobedio, kontinentu preti "slom" i "kraj", a Evropsku uniju više nećemo moći ni da prepoznamo. Republikanac će Ukrajinu ostaviti na cedilu, a Evropu samu da se izbori sa ratom na svojoj teritoriji, dok će Rusiji dopustiti da nastavi sa agresivnim teritorijalnim pretenzijama. Ako, ipak, pobedi Kamala Haris, aktuelna američka potpredsednica, ne treba očekivati promene u politici Vašingtona, a odnos Evropske unije i Amerike ostaće odnos najbližih geopolitičkih saveznika. Tako o izborima sa druge strane Atlantika pišu evropski mediji sa kojima su saglasni i mnogi evropski lideri. Realnost bi, međutim, mogla da bude nešto drugačija.

Na predsedničkim izborima u Americi je na kocki budućnost Evrope. Ukoliko Donald Tramp bude pobedio, kontinentu preti "slom" i "kraj", a Evropsku uniju više nećemo moći ni da prepoznamo. Republikanac će Ukrajinu ostaviti na cedilu, a Evropu samu da se izbori sa ratom na svojoj teritoriji, dok će Rusiji dopustiti da nastavi sa agresivnim teritorijalnim pretenzijama. Ako, ipak, pobedi Kamala Haris, aktuelna američka potpredsednica, ne treba očekivati promene u politici Vašingtona, a odnos Evropske unije i Amerike ostaće odnos najbližih geopolitičkih saveznika. Tako o izborima sa druge strane Atlantika pišu evropski mediji sa kojima su saglasni i mnogi evropski lideri. Realnost bi, međutim, mogla da bude nešto drugačija.

I pored toga što u Evropi ima onih koji se raduju eventualnom drugom predsedničkom mandatu Donalda Trampa, više je onih koji upozoravaju da bi njegov drugi mandat bio "opasan", kao i da bi mogao da dovede do "haosa" u Evropi. U skladu sa tim, Gardijan piše: "Ako ste mislili da je njegov prvi mandat bio loš, pripremite se za Belu kuću koja napušta Ukrajinu, ohrabruje Putina i krajnju desnicu". Britanski list navodi da je kontinent ostao "traumatizovan" prethodnim mandatom Donalda Trampa, ali upozorava da bi njegova pobeda 5. novembra mogla da dovede do propasti demokratije, kako u Americi, tako i u Evropi gde će okuražena krajnja desnica nastaviti da korača uzlaznom putanjom.

Evropski lideri zabrinuti su zbog kontinuiranog i verovatno nepovratnog pada demokratskih vrednosti ukoliko se Tramp vrati u Belu kuću, smatra Lora fon Denijels iz nemačkog Instituta za međunarodna i bezbednosna pitanja. Kako kaže, Evropljani su zabrinuti ne samo zbog unutrašnje politike Amerike, odnosno "opasnosti od širenja autoritarizma u Sjedinjenim Državama, već i zbog uticaja na međunarodni poredak za koji veruju da bi mogao da pretrpi još ozbiljniji pad".

"Mnogi se brinu da bi povratak Trampa mogao da ohrabri druge populističko-nacionalističke lidere u Evropi i šire, kao što se to videlo tokom perioda koji je proveo na vlasti", navodi Fon Denijels u komentaru za američki Savet za spoljne odnose.

Ona ističe da su Evropljani "duboko zabrinuti" za sopstvenu bezbednost, dodajući da bi "bez jasne posvećenosti Sjedinjenih Država, NATO-u nedostajalo političko vođstvo i konvencionalne i nuklearne sposobnosti za Evropu".

"Drugi razlog za zabrinutost je Trampov iskazani interes za pregovore o sporazumu sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom o Ukrajini. Među evropskim liderima postoji malo poverenja u Trampovu spremnost – ili sposobnost – da pregovore sa Putinom o prekidu vatre učini delom sveobuhvatne strategije sa trajnim prednostima, a kamoli mirovnog plana koji bi u potpunosti zaštitio suverenitet Ukrajine", navodi Fon Denijels. 

Sa druge strane, napominje da se Evropljani manje plaše eventualnog predsedničkog mandata Kamale Haris koja je već potvrdila da će nastaviti sa nepokolebljivom podrškom NATO-a i Ukrajine, a naglasila je potrebu i za saradnjom na globalnim izazovima kao što su klimatske promene.

Sa njom je saglasan i Stiven Blokmans iz briselskog Centra za evropske političke studije koji navodi da je izbor novog vrhovnog komandanta SAD "od ključnog značaja za budući pravac evropskog bezbednosnog pejzaža". On ističe da pristup američkog predsednika NATO-u ima duboke efekte na koheziju i efikasnost Alijanse.

"Kamala Haris, koja snažno podržava NATO i posvećena je održavanju njegovih principa, ojačala bi bezbednosne garancije koje su bile temelj evropske stabilnosti od Drugog svetskog rata. Nasuprot tome, drugo Trampovo predsedavanje koje dovodi u pitanje vrednost NATO-a ili se zalaže za smanjenje učešća SAD, stvoriće neizvesnost unutar Slijanse, ohrabrujući protivnike i slabeći evropsku bezbednosnu arhitekturu", smatra Blokmans.

Ista slika, drugačija percepcija

Kao što je već poznato, identičnu sliku ljudi mogu da tumače na potpuno različite načine. Tako je i u slučaju predsedničkih izbora u Americi. Dok mejnstrim mediji i političke elite na Zapadu upozoravaju na opasne posledice Trampovog drugog mandata, javljaju se i oni koji smatraju da Trampovu eventualnu pobedu ne treba smatrati tako lošom vešću za evropski kontintent. Posle dve i po godine rata u Ukrajini započetog ruskom invazijom u februaru 2022. godine, mnogo je onih koji se nadaju što bržem okončanju sukoba. Upravo to je jedna od stvari koju Tramp obećava da će uraditi ako pobedi na izborima, i to pre predsedničke inauguracije naredne godine.

"Oni umiru, i Rusiji i Ukrajinci. Želim da prestanu da umiru. I to ću uraditi. Uradiću to za 24 časa", rekao je Tramp ranije ove godine, dodajući da ruski predsednik Vladimir Putin nikada ne bi napao Ukrajinu da je Amerika imala "pravog predsednika" kog Putin poštuje. Dodao je da hitno mora da se uspostavi mir jer je "previše ljudi stradalo u ratu koji nikada nije ni trebalo da bude započet".

Iako je Trampova izjava naišla na glasne kritike u američkim i evropskim medijima, ona je zapravo u skladu sa raspoloženjem Evropljana koje se poslednjih meseci poprilično promenilo. Većina njih više ne veruje da Ukrajina može da pobedi Rusiju na bojnom polju, pokazuje istraživanje Evropskog saveta za spoljne odnose u kojem se navodi i da svega nekoliko procenata Evropljana podržava slanje trupa na teritoriju Ukrajine. Istovremeno, građani u gotovo svim evropskim državama protive se povećanju vojnih izdataka za pomoć Ukrajini. Izuzetak je samo Poljska u kojoj je 53 odsto ispitanika reklo da podržava povećanje budžeta za odbranu.

Tramp je naišao na podršku svojih saveznika u Evropi, među kojima je verovatno najglasniji mađarski premijer Viktor Orban koji se sa republikanskim predsedničkim kandidatom sastao ranije ove godine.

"Bila mi je čast da posetim predsednika Trampa. Razgovarali smo o načinima za postizanje mira. Dobra je vest da će on to rešiti", rekao je Orban nakon razgovora sa Trampom na Floridi.

U tom kontekstu, oni koji bi da rat u Ukrajini bude što pre završen i koji podržavaju normalizaciju odnosa Evrope i Rusije, u Trampu vide tračak nade. 

Istovremeno, očekuje se promena pristupa Amerike prema NATO-u ukoliko Donald Tramp ponovo bude šef Bele kuće. Prema pisanju američkih medija, Tramp će pokrenuti "radikalnu reorijentaciju" Alijanse, što i dalje uključuje njegov zahtev da evropske članice izdvajaju više novca za odbranu. Jedan od njegovih uspeha, iz ugla bezbednosne politike, bio je taj što je uspeo da natera mnoge evropske države da povećaju izdatke za odbranu, dok su ostale na putu da ispune taj cilj.

Strateška autonomija Evrope

Upravo pitanje NATO-a i odnosa Amerike i Evrope unutar Alijanse, otvara prostor Starom kontinentu da krene putem "strateške autonomije" o kojoj je najviše govorio francuski predsednik Emanuel Makron, navodeći da bi Evropa trebalo da ima sopstvenu vojsku. Poslednjih meseci, Makron preokupiran problemima na unutrašnjepolitičkom planu, nije preterano spominjao autonomiju Evrope. To pitanje bi, ipak, moglo da bude reaktivirano u slučaju Trampovog povratka u Belu kuću.

Da Evropa ne bi trebalo da bude zabrinuta zbog potencijalnog drugog predsedničkog mandata Donalda Trampa, kao i da bi njegov povratak čak mogao da bude "spasonosan" za kontintent, smatra Ričard Vajnen, profesor na Kings koledžu. 

"Naš odnos sa Sjedinjenim Državama je u poslednjih nekoliko decenija postao nezdrav. Mi smo kao odrasla deca koja žive sa roditeljima, dure se i žale se, ali pretpostavljaju da će neko drugi da pere veš. Ako Tramp pobedi, osećaće se kao da je tata promenio pol, a da se mama smuvala sa članom Anđela pakla. Možda ćemo konačno odlučiti da je vreme da dobijemo svoj stan", piše Vajnen u autorskom tekstu na portalu "UnHerd".

On podseća da je američka hegemonija skorašnji fenomen, te da su Sjedinjene Države postale najbogatija država na svetu tek krajem 19. veka. Dodaje da su se uslovi, od svetskih ratova, preko Hladnog rata, do raspada SSSR-a, dramatično promenili. Vajnen navodi da je Rusija manja od Sovjetskog Saveza, te da su zemlje koje su bile deo Varšavskog pakta sada članice NATO-a. On, istovremeno, smatra da Rusija želi više moći a ne da izvozi svoju ideologiju zbog čega navodi da je Tramp "sasvim razuman" kada kaže Sjedinjene Države snose nesrazmeran deo vojnog tereta NATO-a.

"Teško je zamisliti okolnosti u kojima bi Putinove vojne avanture mogle da predstavljaju direktnu pretnju Americi. Nasuprot tome, lako je zamisliti kako bi mogle da ugroze Poljsku ili Litvaniju, a lako je i zamisliti kako bi pretnje tim zemljama destabilizovale Britaniju i Francusku — makar samo potiskivanjem ogromnog broja izbeglica na zapad. Dakle, ne bi nužno bilo loše da Severnoatlantski savez zameni neko čisto evropsko telo. Taj savez bi mogao da se fokusira na obuzdavanje Rusije – što više nije prioritet za SAD. To bi takođe značilo da Evropa ne bi bila zahvaćena američkim vojnim avanturama. Vredi podsetiti da je jedina članica NATO-a koja se pozvala na član 5 ustava te organizacije – koji kaže da će se napad na jednog tretirati kao napad na sve – bila sama Amerika, posle 11. septembra", navodi Vajnen.

Promena prioriteta američke spoljne politike

Čak i ako Tramp ne bude pobedio na novembarskim izborima, trendovi u Americi u vezi sa bezbednosnom i spoljnom politikom ne idu naruku evropskim liderima koji vole da zavise od Vašingtona. Unutrašnju političku debatu u Americi karakteriše sve veće insistiranje na uzdržanosti i manje spoljnopolitičkog intervencionizma. Iako ankete pokazuju da su Amerikanci i dalje privrženi NATO-u, očekuje se da će Vašington, bez obzira na to ko će biti predsednik, verovatno insistirati da njegovi saveznici snose mnogo veću odgovornost u oblasti odbrane.

Istovremeno, fokus Amerike se sve više preusmerava na Indo-Pacifik i novi hladni rat, ovog puta sa Kinom. Uprkos ratu u Ukrajini i pretnjama na koje Amerikanci upozoravaju da stižu iz Rusije, Pentagon je ove godine za "Evropsku inicijativu za odvraćanje" izdvojio 3,6 milijardi dolara, dok je za "Pacifičku inicijativu za odvraćanje" izdvojio gotovo pet puta više - oko 15 milijardi dolara.

Sve to je praćeno permanentnim opadanjem američkog vojnog prisustva na tlu Evrope. Kasnih 1950-ih godina prošlog veka, u Evropi je bilo stacionirano 430.000 američkih vojnika, uglavnom u Zapadnoj Nemačkoj, dok ih je 1989. godine bilo 248.000. Međutim, nakon završetka Hladnog rata, broj američkih vojnika je dramatično opao na 64.000 2021. godine, da bi se, usled ruske invazije na Ukrajinu, povećao na između 85.000 i 100.000, što je i dalje daleko od proseka od 300.000 tokom Hladnog rata. Pad američkog vojnog prisustva u Evropi praćen je i smanjenjem broja borbenih aviona, tenkova, pa čak i nuklearnog oružja koji su dodeljeni Evropskoj komandi SAD.

Iako je Kamala Haris u svom govoru povodom prihvatanja predsedničke kandidature jasno stavila do znanja da će biti "nepokolebljiva" u suprotstavljanju Rusiji i odbrani Ukrajine, i ona sama je oličenje generacijske promene u američkoj politici koja će dovesti do promena i za Evropu.

"Sa američkim predsednikom Džoom Bajdenom opraštamo se od posthladnoratovskih političara, povezanih sa evropskim zemljama i u dobru i u zlu, koji su transatlantsko parnterstvo smatrali polureligijskom dogmom. Sa Haris kao predsednicom, Evropa će morati da prihvati nove Sjedinjene Države, duobko povezane sa Azijom i Latinskom Amerikom, možda na račun partnerstva sa Evropom", ističe Patrisija Sasnal iz poljskog Instituta za međunarodne odnose.

Sve u svemu, čini se da će Evropa svakako, bez obzira na pobednika novembarskih izbora, morati da promeni svoj pristup prema Vašingtonu, ali i geopolitičkim pitanjima, što je posledica promene prioriteta američke spoljne politike. Ostaje otvoreno pitanje da li će to uspeti da urade postojeće elite i evropski lideri ili će, na talasu promena sa one strane Atlantika, to učiniti neki novi, naklonjeniji autonomnoj Evropi, manje zavisnoj od američkih partnera.