Kako su naprednjaci „srozali“ srpski parlament

 Svi predsednici Skupštine Srbije, od 1991. do današnjih dana na to mesto dolazili su kao ljudi partije, ali se stiče utisak da se ranije ipak više vodilo računa o izboru kadrova za ovu funkciju, pa je sada postalo moguće da se na tako važnom mestu nađe i neko za koga, pre svega, niko nikad ne bi glasao. Upravo to bi se moglo reći u vezi novog predloga predsednika Srbije Aleksandra Vučića, da na čelo Skupštine Srbije dođe Ana Brnabić. 

Mnogo pre nego je postao predsednik Srbije Tomislav Nikolić bio je predsednik srpskog parlamenta i to svega pet dana. Na toj funkciji Nikolić je bio od 8. do 13. maja 2007. godine. Njegov izbor više je bio način ucene među tada već duboko podeljenim koalicionim partnerima DS, DSS i G17 plus, kojima su u jednom trenutku propali pregovori o novoj Vladi. DSS je tada u burnoj, maratonskoj sednici podržao radikale, kao pojedinačno najjaču partiju i njihovog kandidata za prvog čoveka parlamenta Tomislava Nikolića.

U toj raspravi Aleksandar Vučić je poručio Mlađanu Dinkiću da je „najveći pljačkaš u istoriji Srbije”, dok je Dinkić njega optužio da je ubica i pozvao ga da obojica ukinu poslaničke imunitete i da idu na sud.

Tadašnji demokratski blok, ipak, se dogovorio o formiranju Vlade, pa je Nikolića na čelu parlamenta zamenio Oliver Dulić, koji je tada sa 32 godine bio najmlađi predsednik u istoriji parlamenta. Ovaj demokrata upamćen je i kao jedan od vođa studentskih demonstracija 1996/1997. godine.

I njegova kratka parlamentarna karijera bila je obeležena trzavicama između koalicionih partnera, naročito jer je tada već bio očigledan razlaz između Tadićevih i Koštuničinih po pitanju odnosa Srbije i Evropske unije.

Dulić je, na primer, skinuo sa dnevnog reda Rezoluciju o zaštiti integriteta Srbije dok ne stigne mišljenje Vlade i tim povodom izjavio „da ne može da bude predsednik parlamenta koji donosi ovakvu antievropsku rezoluciju i koji se zaklinje da će zauvek prekinuti odnose sa EU jer to nije način da se zaštiti pozicija Srbije na Kosovu”. Funkciju je obavljao oko godinu dana, da bi brzo potezno postao ministar, što će mnogo više obeležiti njegovu karijeru.

Psihijatrica donela mir

Delom u šali, ali velikim delom i ozbiljno, većina dugogodišnjih poslanika i skupštinskih izveštača reći će vam da je u parlamentu najveći mir vladao kad ga je vodila specijalista psihijatrije. Nakon vanrednih parlamentarnih izbora, maja 2008. godine, formirana je nova skupštinska većina između Demokratske stranke i SPS-a koja je za predsednicu parlamenta izabrala Slavicu Đukić-Dejanović.

U obraćanju uvek umerena i kulturna, spremna na saradnju sa medijima, okružena profesionalnim saradnicima, Slavica Đukić-Dejanović ostavila je više pozitivnih nego negativnih utisaka. Bila je daleko najuspešnija u smirivanju uzavrelih poslaničkih strasti od svih koji su rukovodili skupštinom.

Novinari pamte kako je na jednom radnom doručku, koji su u njenom mandatu bili redovna pojava, na pitanje ko joj je omiljeni poslanik, uz osmeh je rekla da je to Tomislav Nikolić, tadašnji lider opozicije sa kojim je neretko u plenarnoj sali imala verbalne sukobe.

Kada su je predlagali socijalisti su istakli da će Slavica Đukić Dejanović svojim stručnim kvalifikacijama i političkim iskustvom omogućiti korektnu političku atmosferu između različitih partija, vodeći računa o zajedničkom interesu države i naroda. Na čelo skupštine došla je sa iskustvom direktorke Кlinike za psihijatriju u Кragujevcu, prodekanke Medicinskog fakulteta u Кragujevcu, ali i potpredsednica SPS i dugogodišnje poslanice.

Dolaskom naprednjaka na vlast, čelnu funkciju u parlamentu preuzima Nebojša Stefanović, jedan od najistaknutijih članova tada još mlade Srpske napredne stranke. Na tom mestu se zadržao oko dve godine.

Saradnja sa novinarima bila je korektna, kao i njegov odnos prema opozicionim poslanicima. Mada su skupštinski izveštači već tada primetili delimično zatvaranje skupštine kao institucije pred javnošću u odnosu na Stefanovićevu prethodnicu. On i njegovi saradnici su se više okrenuli protokolarnim aktivnostima.

Tako je Stefanović od početka svakodnevno u Skupštini primao ambasadore različitih zemalja i to je za novinare bila velika novina pošto se to pre njega dešavalo retko i sami novinari i fotoreporteri nisu pratili takve skupove.

Magično zvonce Maje Gojković

Od Nebojše Stefanovića kormilo srpskog parlamenta 2014. godine preuzima njegova partijska drugarica Maja Gojković. Ona će Skupštinom Srbije rukovoditi u dva mandata, ukupno šest godina. Po tome će, iza socijaliste Dragana Tomića, biti druga po broju godina provedenih na ovoj funkciji. Međutim, sem tako dugog staža na čelu parlamenta, malo je još stvari kojima se ova Novosađanka i nekada dugogodišnja poslanica može pohvaliti iz ovog perioda.

Predsedavanje parlamentom Maja Gojković obeležila je netolerancijom, čestim prekidanjem, kažnjavanjem i isključenjem mikofona opozicionim poslanicima. To je period koji karakteriše nedostatak prave debate, zapaljiva retorika, nedolično ponašanje i zloupotrebe procedura i na kraju – bojkot dela opozicije. Komunicirala je uglavnom sa odabranim medijima naklonjenim vladajućoj stranci, često je posle njihih obraćanja nisu bila dozvoljena novinarska pitanja, a brojne molbe za intervjue i izjave zauvek su ostajale kod njene PR službe.

Maja Gojković je toliko gubila kontrolu nad vođenjem sednicom da ih je i sama napuštala, što je bila potpuno nova praksa u srpskom parlamentarizmu. Tako je jednom nakon sukoba sa stranačkom koleginicom i ministarkom Zoranom Mihajlović koja ju je optužila da laže, Gojkovićeva samo izašla iz sale bez objašnjenja. Salu je jednom napustila u suzama, nakon što ju je poslanica DS Aleksandra Jerkov optužila da diskriminiše poslanicu Ljupku Mihajlovsku, koja je osoba sa invaliditetom.

Nije uvek Gojkovićeva napuštala salu, već je terala i druge. Na očigled javnosti bila je vrlo neprijatna prema generalnoj sekretarki parlamenta Svetislavi Bulajić.

„Odlazi, odmah, videćeš ako me još jednom dovedeš u zabludu, odlazi odmah i donesi mi podatke“ vikala je u direktnom prenosu Maja Gojković. Cela zbrka nastala je oko toga što su neki od preko 1.200 amandmana, podnetih na dva predloga zakona o obrazovanju, povučeni, a sekretarijat Skupštine kasnio je sa obradom podataka. Bulajićeva je nedugo potom smenjena sa mesta generalnog sekretara.

Sećamo se i krajnje bizarne scene u Skupštini Srbije koja se odigrala sa Aleksandrom Martinovićem tada šef poslaničke grupe naprednjaka. Martinović je citirao delove udžbenika iz biologije o homoseksualizmu na šta mu je Maja Gojković sa mesta predsednice Skupšine isključila mikrofon i pritom došaptala: „Ne mogu, Ana je tu. Ne mogu zbog Ane da dozvolim, da li me je razumeo.“

Gojkovićeva je uvela praksu da poslanici vladajuće koalicije, budući da ih ne interesuje sadržaj predloženog, nego direktiva kako da se izjasne, glasaju za one predloge uz koje ona pritisne zvonce.

Međutim, haos je nastao kada je novembra 2017. na dnevni red stigao predlog opozicione liste „Dosta je bilo“ za koji se glasalo po hitnom postupku. Kako i zašto ne zna se, Maja Gojković je pristisnula zvonce i poslanici vladajuće većine glasali su “za”, onako kako im i nalaže partijska disciplina, odnosno zvonce.

Kako se videlo u direktnom prenosu, kada je shvatila da ih je pozvala da glasaju „za“ Gojkovićeva je rekla: „Uništite, uništite to, kvorum molim, ovde pokazuje kao da nema dovoljan broj, bacite, molim vas“. Za sve je, naravno, okrivila elektronski sistem za glasanje, a više nije pritiskala zvonce.

Ivica Dačić, jedan od veterana političke scene Srbije, avgusta 2020. godine na kratko se vratio u srpski parlament na poziciju prvog čoveka ove institucije. U pitanju je saziv formiran posle izbora krajem juna te godine, koje je bojkotovao deo opozicije, pa je Srpska napredna stranka osvojila ubedljivu većinu od 188 od 250 poslaničkih mesta.

Vladajućoj koaliciji, koju su činili naprednjaci i socijalisti, posle ovih izbora se pridružio i Srpski patriotski savez Aleksandra Šapića, koji se kasnije i kolektivno učlanio u SNS. Pored ove tri liste u Skupštini Srbije svoje predstavnike su imali i četiri grupe manjinskih stranaka.

Sve su svemu Dačić je došao na čelo jednog manje-više monolitnog saziva koji je bez većih problema usvajao sve ono što mu vlada predloži. Lider socijalista se, u svakom slučaju, zahvalio Aleksandru Vučiću što ga je predložio za predsednika parlamenta, jer nije morao imajući u vidu izborne rezultate i narednih godinu i po dana “uživao” u skupštinskom jednoglasju, koje su samo ponekad prekidali pojedini predstavnici manjina ukazujući na svoje probleme.

“Ubica” dijaloga

Posle parlamentarnih izbora na kojima se opozicija vratila u parlament, naprednjak Vladimir Orlić preuzeo je kormilo Skupštine Srbije avgusta 2022. godine.

Ovaj doktor elektrotehnike u političkom životu Srbije poznat je po tome što neistomišljenicima ne dozvoljava da dođu do reči ne birajući pri tome ni sredstva ni način na koji će to postići.

To ga je krasilo kao poslanika i u samom parlamentu, ali i u debatnim emisijama, a to ga je, po svemu sudeći, preporučilo i za predsednika Skupštine.

Zabeleženo je više puta da je u televizijskom studiju prekidao sagovornike ukoliko se ne bi slagao sa onim što imaju da kažu, govorio u isto vreme kad i oni samo da se ne čuje drugo mišljenje. Kada bi novinari ili voditelji skretali pažnju da pitanje nije upućeno njemu, on je nastavljao ne obazirući se.

Postavljanje osobe ovakvog javnog nastupa za prvog čoveka parlamenta bio je više nego jasan znak da vlast ne želi nikakav parlamentarni dijalog. Orlić je na toj funkciji bio od prvog dana sa ciljem da onemogući bilokakvu javnu kritiku vlast. On to čak u svojim nastupima nije krio. Čim neko za skupštinskom govornicom počne da priča nešto što nije na liniji naprednjaka, predsednik parlamenta počinje sa otvorenim dobacivanjem i upadicama. Tom prilikom Orlić neskriveno učitava poslaniku, čije izlaganje nije po meri vlasti, da ne poznaje materiju, da priča neistine, vrlo često deleći kvalifikacije da su takvi nastupi protivni interesima države i građana.

Dok vlast hvali Orlićevu “srčanost u debati”, njegovi oponenti, ali i skupštinski izveštači ocenjuju da on jednostavno nije dorastao funkciji, da nije sposoban da demokratski i normalno razgovara ni sa istomišljenicima ni sa neistomišljenicima.

Nebrojeni su primer verbalnih sukoba Orlića sa predstavnicima opozicije, ali je verovatno jedan od neverovatnijih trenutaka scena sa poslanikom Demokratske stranke Srđanom Miivojevićem.

Opozicija je više puta optuživala Orlića da ne poštuje redosled kojim daje reči poslanicima da govore, da vrlo često opozicionare proziva da izađu za govornicu u trenutku kada vidi da nisu u sali i onda ih optužuje za nerad i nedisciplinu. Milivojević se na tragu tog iskustva sakrio ispod poslaničke klupe. Pošto ga je Orlić zaista prozvao kada je izgledalo da nije na svom poslaničkom mestu, Milivojević je iskočio ispod klupe i objasnio da je to uradio da bi “ogolio smicalice predsednika parlamenta”.

U svakom slučaju, Orlićevo ponašanje i njegovi nastupi u parlamentu vrlo često su bili vređanje instutuciju Skupšine i ubijanje svakog dijaloga. Kada se tako ponaša prvi čovek najznačajnijeg zakonodovnog tela u državi, valjda je to dovoljan dokaz na kom nivou je demokratija i politička kultura u zemlji.