Zašto znam da Beograd to može: Autorski tekst Sava Manojlovića

 Jednom mi je komšija Andreja kada smo branili Parkić na Banovom brdu rekao: “Savo, brate, ja noćima sanjam kako oni dolaze. I ja trčim dole i njihovo obezbeđenje dolazi i ja sam dole sam i oni ulaze i probijaju Parkić. I budim se sav u znoju. Molim te, brate, obećaj mi samo da neću ostati sam, da ćeš makar ti uvek sići.”

Parkić na Banovom brdu branjen je tako što bi prvi koji vidi u kraju da investitor dolazi sa obezbeđenjem zazviždao u pištaljku ili bi se puštalo obaveštenje na viber-grupi. Ljudi koji su bili u zgradi su silazili, oni koji su bili van stana bi nakon signala sa viber-grupe, ukoliko su u blizini, dolazili i stali bi u živ zid ispred obezbeđenja.

Bio je to Parkić, zelena površina iza zgrade u kojoj su živeli moji roditelji. Velika široka zgrada sa ogromnim brojem ljudi, u neku ruku, Srbija u malom. Bila je socijalni presek Srbije, profesor fakulteta, radnici, nezaposleni, siromašni, izrazito imućni, vernici, ateisti… I drugo, što je još bitnije za Srbiju, zgrada je od kada sam živeo u njoj delovala neverovatno razjedinjeno. Bukvalno se nisu mogli dogovoriti sijalicu da zamene.

Nekoliko meseci pre toga sam išao na proteste „1 od 5 miliona“, u jednom momentu su studenti kojima sam predavao predložili mene za govornika i počeo sam da obilazim celu Srbiju i govorim ljudima šta treba da urade, kako da se pobune. Pre toga sam završio Harvardov kurs društvenog organizovanja i javnog nastupa i pokušavao da teoriju pretočim u praksu. Verovao sam u sve što govorim, ali je bilo lako govoriti drugima šta treba da govore.

Kada su posečena stabla u Parkiću, suočio sam se sa momentom da ono što govorim ljudima na protestima i što sam predavao studentima i mladima vezano za društveno organizovanje treba sada i sam da primenim. Bilo je to unošenje svoje kože u igru i sećam se tog osećaja neverovatne odgovornosti i strujanja krvi i blagog pritiska u slepoočnicima.

Setio sam se kad sam bio mali dečak oko pet-šest godina, moja majka, koja je bila lekar, tada je pokrenula pobunu na poslu zbog mobinga kome su bili izloženi. Bila je pravična i smirena i neverovatno sigurna u ono što radi. I svi su joj se divili, ali su je često kolege pitali kako to sme da radi. I taj strah za nju počeo sam da upijam i ja. I onda sam je jednom pitao zašto se i ostali ne bune, rekla mi je da se ostali plaše i da zato ćute, jer mogu snositi loše posledice. Pitao sam je zašto onda i ona ne ćuti. Rekla mi je onako usput: “Sine, ne mogu svi da ćute. Neko mora da se pobuni prvi. A onda će se pobuniti i ostali.” Moja majka, koja nije više živa, bila je tako sigurna, jer je znala da radi pravu stvar.

Kada su prvi put posekli drveće i postavili ogradu, cela zgrada je bila u šoku. Nakon toga su došli drugi dan sa desetak nabildovanih ljudi iz obezbeđenja. Momenat kada smo nakon sečenja drveća Šomi, Marko, Đole i ja stali ispred desetak pripadnika obezbeđenja na ulaz i rekli da nećemo da se sklonimo, jeste osećaj kada sam osetio neverovatno oslobađanje energije, jer sam znao da radimo pravu stvar. Momenat kad se nakon tog trenutka obezbeđenje povuklo je proizveo erupciju energije i oduševljenja i nakon toga svi stanari kreću da staju u živi zid braneći park od investitora.

Pre toga, poslednjih desetak godina (od odbrane Petog parka), nije odbranjena nijedna zelena površina. I ljudi su nam govorili da je to nemoguće učiniti. Usledilo je godinu dana nabijenih usponima i padovima, protesta i blokade Požeške ulice igranjem fudbala, premlaćivanja dvojice mojih komšija od strane investitorovog batinaša, pravljenja barikada oko ograde koju su oni postavili, kampovanja komšije Saše ispred Skuštine, upad bagera kroz ogradu i početak gradnje, momenat kada moj drug Srđan preskače ogradu i staje ispred bagera i zaustavlja ga, ceo dan stojimo na suncu ispred bagera i sećam se da sam dobio sunčanicu, ljudi koji zaustavljaju kola dok idu na posao i staju u živi zid uz nas.

Na dan izbora 2. juna biće onih punih nade, biće malodušnih, biće onih koji govore da se džabe borimo, jer nikad do sada nismo uspeli. Svako od nas izlaziće na izbore kao što smo mi trčali da stanemo ispred obezbeđenja, razmišljajući da li će nas biti dovoljno ili ćemo sami stajati ispred obezbeđenja. Tog dana kada ustanete, znajte da neki ljudi izlaze na biralište uprkos strahu da li će nas biti dovoljno i da li će biti više onih koji će omogućiti da se sruše Sajam, Generalštab ili unište zelene površina u blokovima na Novom Beogradu. Svi ti ljudi su Beograd. Pogledajte u vaše srce i ako u njemu piše: „I ja sam Beograd“, izađite na izbore, jer znam da vi jeste Beograd.

IZVOR: NOVAS